среда, 15. фебруар 2012.

Бој на Морачу

Бој на Морачу

12. Јуна 1877.

Пређе зоре и бијела дана,
Бијела је вила дозивала,
Са планине Кома високога,
Вила зове у Морачу доњу,
У бијелу стојну манастиру,
А на име Бана игумана:
"Ђе си Бане, српски игумане!
"Јал' не чујеш јал' за то не хајеш -
"Ето на те силовите војске,
"А Турака тридесет хиљада,
"Трећи дио има Арнаута,
"А пред војском Мехмед Али паша,
"Још две паше Салик и Алија.
"Немој рећи, Бане игумане,
"Да је ово каква пријевара,
"Црну Гору гуја опасала -
"Бој је данас и на Острог горди,
"Јер су Турци низ Брда продрли,
"Тамо ти је паша Сулејмане,
"Са педесет хиљада Турака,
"С њим се бије Петровићу књаже;
"А Сајиба Али паше војска,
"Према Спужу, испод Мартинића,
"С њим се бије Петровићу Божо;
"А проклети Мехмед Али паша,
"Он запали све Васојевиће,
"Па је сада војску окренуо,
"На Речине, па ће на Морачу,
"Бијеломе српском манастиру;
"Ако Турци манастир опале,
"Без прољеви крви од јунака,
"Шта ћеш казат' на Цетиње књазу
"Него Бане брже купи војску
"Да ти Турци Лавру не опале."
А кад чуо Бане игумане,
Српска вила што са Кома виче,
Препаде се и невоља му је,
Е код њега нигде нико нема.
Ма је Бане срца јуначкога,
Двије бјеле књиге направио,
Једну посла Вуковић Миљану,
Војеводи под Кома планину,
Другу књигу посла у Дробњаке,
У широко поље Сињавине
Војсковођи Пери Пејовићу,
Што тад бјеше с војском око Таре
Овако их Бане поздравио;
"Соколови кнежеве војводе,
"Ђе су ваше војске и команде,
"Ево на ме силне турске војске,
"Опалиће листом сву Морачу,
"И лијепу Лавру у Морачу,
"Турке нема нико дочекати,
"Но ће нејач нашу поробити.
"Јер је војска од обје Мораче,
"И Роваца крваве крајине,
"Сва отишла Петровићу књазу;
"Но хитајте бјелу манастиру,
"Да нам Турци образ не оцрне,
"У нашега мила господара."
Војводама када књига дође,
Сваки с мјеста похита и пође.
Док војводе војску доведоше,
Пређе од њих Турци уграбише,
И Речине племе опалише,
И Лапово огњу предадоше;
Ту их срете неколико Срба,
Мало војске до осам барјака,
А пред њима Вуковић Тодоре
И капетан Булатовић Вуле,
И са њима Мишнић Милисаве.
Ту јуначаки Турке дочекаше,
Силу турску мало уставише,
Шес' стотина глава посјекоше,
Док се сила турска прикупила,
И то мало Срба оћерала.
Па их ето умах к манастиру,
На бијеле Меденичке куле,
Баш на кулу Милете сердара,
Меденице село опалише,
Низ Морачу Турци умакнуше.
Ма ни Срби не сједе залуду,
Скупили се око манастира,
Ту је војска Пера Пејовића,
А четири добра батаљона,
Са четири храбра командира,
Једно ти је Дожић калуђере,
А друго је Митар Ђоровићу,
А треће је Раде Кнежевићу,
Четврто је Мијатовић Лука.
С друге стране војвода Миљане,
И са њиме Никчевић Машане,
Ш њима војске до пет батаљона,
И од војске четир командира:
Једно ти је војводин Тодоре,
А друго је Дедовићу Миро,
А треће је Панто Цемовићу,
А четврто Лабане Трифуне.
С треће стране Бане игумане,
Ш њиме Пипер Божо Токовићу,
И са њима Вуле Капетане,
Ш њима војске четири стотине,
Од Речина и од Морачана,
Војска мала али поуздана.
Главари су војску уредили:
С десна крила војвода Миљане,
С краја доли са врх Студеница,
С лева крила војска Пејовића,
Од Миоске на Блаца широка.
А средином Бане игумане,
На Љубавић више манастира.
А јунија дана дванајстога,
- Седамдесет и года седмога,
Ето сила турска низ Морачу,
Куд пролаза, све пред собом пале,
Док дођоше близу манастира,
На команду игумана Бана.
Викну Бане да се пушке пале,
Загрмјеше четири стотине,
Од једнога гласа и минута.
Како српске пушке запуцаше,
Том се боју Турци зачудише,
Па се у ред бојни поставише,
Све у дуге врсте и параде
Па бој српски с бојем дочекаше,
Из пушака ватру просипаше,
Док удари муња из пријека,
С десне стране војвода Миљане,
Силну ватру просу из пушака,
Као грозна киша из облака,
И направи меса од Турака.
Друга муња сину изпријека,
С лева крила војска Пејовића.
О јаду се Турци забавише,
Па велики огањ просипаше,
И топови турски загрмјеше,
Па се Турци у шанце ставише,
Закуваше бојак огњевити,
Као судни данак страховити.
Стоји рика турскије топова,
Морача се тресе из темеља,
Од боја се тама уватила,
И крваву Морачу покрила,
До по дана Турци навираше
Да манастир бијели опале,
Ал напријед Срби не дадоше,
Но што више Турци навираше,
И убојни огањ просипаше,
Тако Срби жешће дочекују,
И на Турке огањ просипају,
На гомиле Турке обараше,
И гомиле натраг узбијаше!
Боже мио крвава мегдана,
Мртвима је покрита пољана!
Ал шта ради војвода Миљане,
Виче Србин што му грло даје:
"Јуриш Срби моји соколови!
"Дан оваки ријетко долази -
"Славе нема без крви јуначке."
Миљан виче јуриша у Турке,
Поред њега упоредо Бане,
И начелник Никчевић Машане,
Ш њима соко Божо Токовићу,
С десне стране војска Пејовића,
И почеше подагонит' Турке,
И јунаци крвавити руке,
Сила турска поче узмицати,
А Срби их жешће нападати.
Миљан викну ко да јелен рикну:
"Ко је витез, утекоше Турци!"
Миљан виче а труба му свира,
И на јуриш Србина позива.
Полећеше сви Васојевићи,
И јунаци храбри Морачани,
Сви у Турке јуриш учинише,
И почеше касапити Турке,
А Турци им плећа окренуше,
Уз Морачу тврду побјегоше.
Срби мудро плотунима гађу,
На гомиле Турке обарају,
И почеше Турке мијешати -
А грабе се српски витезови,
Ко ће више глава одрубити.
Већ се обје војске смијешале,
И са десне и лијеве стране.
Ал шта ради војвода Миљане,
Како витез удараше јако,
Мимо прве задње прогоњаше!
Поред њега Николајевић*) Машане-
Лете турске обријане главе,
Као тикве низ Морачке стране,
Миљан тражи Мехмед Али пашу,
Турке туче, а све пашу виче:
"Не бјеж' пашо, срамота те било,
"Причекај ме на мегдан јуначки,
"Срамота је бјежат' са мегдана,
"Шта ћеш казат' цару од Стамбола -
"Османлија кукала ти мајка,
"Није ово гола сиротиња,
"Ка што бјеше у Васојевиће,
"Без оружја и без џебане,
"Чекај пашо да се рачунамо.
"Сиротињу што си прегазио,
"Е те пашо нећу оставити,
"Него ти се мислим осветити."
Миљан виче, а паша измиче,
А војвода ка стријела туче
И Бан с војском у прве бијаше,
Као стоку разагоне Турке,
Крваве им до рамена руке.
Боже мио како бјеже Турци
Уз Морачу крваву измачу,
Није лако тици излећети,
А камо ли пред сабљом бјежати.
Сву одору Турци побацаше
Побацаше пушке и џебану,
Небил' само изнијели главу,
И многи се само здрави даве!
Срби гоне од по дана Турке,
До Пољане више Колашина,
Ту их тамна ноћца раздвојила,
И крвава боја прекидоше,
И Срби се натраг поврнуше,
Па шићара траже на бојиште,
И Турка живих налазише.
Много турског руха и оружја,
Добрих коња и добрих сабаља,
И лијепих у злато сатова,
Свакојака за војске шићара.
У манастир Срби се скупише,
За побједу Богу захвалише,
Погинувшу браћу саранише,
Стотину им на број погибоше.
Свијета им образ на мегдану,
Кад су роду задобили славу.
А Срби су потукли Турака
Две хиљаде и двије стотине.
Пошто Срби мало починули,
За побједу шемлук учинише.
Па бијелу цркву дароваше
Силног хата Мехмед Али паше.
А сад здраво браћо и дружино.*)

*) Никчевић.
*) Примедба: У овом боју погинуо је красни и врли младић поп Митар Р. Поповић, учитељ из Васојевића.



Нема коментара:

Постави коментар