среда, 15. фебруар 2012.

Вође дижу Србе на оружје

Вође дижу Србе на оружје
и обарају турске тврђаве

Од 1. до 26. Августа 1875.

Срби браћо соколови сиви!
Ако ћете мене послушати,
Да вам причам пјесму од истине,
За господе и добре дружине!
Од хиљаде и осме стотине,
Седамдесет и пете године,
Поранила млада потурица,
Из Корита у Ерцеговини,
Са бијеле диздареве куле,
По имену Диздаревић Салко,
Па га ето сентом и крајином,
Докле дође на Крстац паланку,
У тврђаву царску караулу,
Турска га је стража опазила,
По дужности стража олтовала
Питају га, ко је и оклен је;
Он се каже ко је и како је.
У кулу га стража пропуштила;
Ето диздар на бијелу кулу,
И ту нађе старога Звиздића,
Капетана од царева града.
Звиздића је од сна пробудио,
И селамом, турски поздравио,
Звиздић уста, сједе на сеџаду,
И диздару учини понуду,
Посједаше један до другога.
Пита Звиздић госта ненаднога:
"Које добро Диздаревић Салко -
"Те си тако ноћом доранио?!
Носиш ли ми какве добре гласе -
За ту буну невесињске раје,
Е је чудо од цара нашега,
"Међу нама што трпи Ђавура!"
Говори му Диздаревић Салко:
"Добра нема нити му се надај,
"Устала је раја на оружје,
"На све краје од Ерцеговине.
"Баш ко некад што је Шумадија,
"За времена неког Бег-Ђорђија!
"Тако ти је сада међу нама,
"Устала је та проклета раја,
"Свуда ниче ка из земље трава;
"Оружје јој Црна Гора дава,
"Пред рајом су многе поглавице:
"Са Гацкога Зимоњић Богдане,
"Од Бањана Бачевић Максиме,
"С Невесиња Радовић војвода,
"А из Пиве Сочила Лазаре,
"И Хаџићу Вуле капетане,
"И још многе српске војсковође,
"Које и сам чујеш по имену;
"Не стој више у Ерцеговину,
"Срби веле њима је предата,
"Зато нема од цара индата!
"Јали нема цара у Стамболу,
"Јал је српску приватио вјеру!
"И предао земљу Ерцегову,
"Црногорском књазу Николају!
"У боју се његов барјак вије,
"На бојиште ђе се крвца лије!
"Ево има неколико дана,
"Бој се чује већ на више страна,
"Узеше нам кулу на Планику,
"Све на јуриш бију и ћерају,
"Арамбаше зову на предају,
"Ко се преда њега не дирају!
"Сад је српска на Корита војска,
"А пред њоме Пивјанин Лазаре!
"Кога царе бјеше поставио,
"Капетаном града Горанскога,
"Па утече и цара издаде -
"Како исто Зимоњић Богдане -
"И Хаџићу Вуле капетане.
"Сви тројица цара издадоше,
"И у Црну Гору ускочили,
"И у кнеза помоћ испросили,
"Те сву рају на нас подигоше!
"Брзо ће ти овђе ударити,
"Него бјежи немој ни чекати."
И још Турци у ријечи били,
И већ горку каву посркали,
Са истока зора заплавила,
И Даница лице помолила.
Док ето ти Срба и Лазара,
Са Лазаром осам поглавара,
Све ћу ти их по имену казат:
Из Пиве је Вуле капетане,
С Гацка Вишњић Ђока командире,
Из Бањана војевода Симо,
А до њега Горановић Ђоко,
Поред њега Васиљевић Симо,
С Трепћанима Мићуновић Марко,
А до њега Дука Контарашу.
Неки има по стотину друга,
Неки има сто двадес војника,
Војска мала али поуздана,
Само није добро оружана.
Ал какви су брате Ерцеговци!
Здрави момци као горски вуци,
Како свану града опколише;
Па дозива Пивјанин Лазаре:
О Звиздићу, јеси ли на кулу?
И ако си, дођи на предају,
Животу ти ништа бити неће,
Жао ми је да лудо гинете;
Јер ако смо и од двије вјере,
Ми смо једно браћа од старине."
Када Турци Србе угледали,
У тврдом се граду затворили,
Из пушака огањ учинише,
Ма се Срби ближе примакоше,
И одмах се затурила кавга,
Ма се Турци држат не могоше,
Но се Србу предати мораше.
Другог дана предаше се Турци,
Заузеше Крстац Ерцеговци,
Турској војсци живот поклонише
И у Липник све их испратише.
Срби Крсца града оборише,
Па на друге куле ударише,
На камено Брдо и Засеље,
На Степени, Боботово гробље,
И све куле до Липника града,
Освојише за четири дана,
Срби лијеп шићар задобише,
Оружјем се турским оружаше,
И ту војска мало починула.
А мјесеца Августа шестога,
Војсковођа Сочица Лазаре,
На кољено белу књигу пише,
А шаље је по Ерцеговини,
Браћи својој под Турцима, раји.
То је проглас на српске јунаке,
На главаре и добре оџаке;
Да се Срби дижу на оружје,
Да ћерају и да бију Турке,
Овако им у књизи говори:
"Ерцеговци, моја браћо драга!
"Ево има два мјесеца дана,
"Ка се диже на оружје раја,
"Ко је Србин и српског племена!
"Ко се крсти и жели слободу!
"Нека склања чељад у планину,
"Па нек паше свијетло оружје,
"Ком је мио образ и поштење,
"Који неће тај ће се кајати -
"Име своје вјечно обрљати,
"Немојте се браћо преварити,
"И поштено име окаљати;
"Црна Гора нам је у помоћи,
"За нас ће се и Србија дићи,
"Но витешки да се покажемо,
"Да цијелом докажемо свијету,
"Да смо Срби витешко кољено,
"Од старине племе Душаново!
"Споменте се нашије предака,
"Каквих бјеше српскијех јунака!
"Кад се вазда са Турцима бише!
"И поштено име оставише!
"Сад се браћо небојте Турака,
"Сад је Турска слаба и нејака, -
"Ни њој неће вјечна бити влада,
"Срб ће опет својијем да влада.
"Поздравље вам Срби браћо мила!
"Од Лазара и свију главара."
Кад главари књигу оправише,
Ту на двоје војску дијелише,
Једну узе Вуле капетане,
А са другом Сочица Лазаре.
Вуле оста у Гацко широко,
И са њиме Срба неколико;
До Липника и до Метовије,
Ако Турчин крене да се бије,
Да им Срби напријед не даду.
Лазар прође с војском на Горанску;
А кад Лазар дође Трештенику,
Од свакуд му Срби долазаху;
Дођоше му најпрви Пивјани,
А пред њима неки поглавари,
Једно четник Глигор Бајагићу,
Ђикановић и ш њим Громазићу,
Дрека Хаџић, Ђачић Василија,
А са њима пет стотин Пивљана,
Још и друге браће и Гачана,
Од другије мјеста и племена.
А када се Срби саставише,
На тврђаве турске ударише,
Седам кула турски опколише,
И с Турцима кавгу затурише,
И бише се за четири дана,
Без спавања и без одмарања,
Ма се Турци из затвора бране,
И просипљу ватру на све стране.
Ма шта ради Јововић Илија,
Чудан витез од српски делија;
Све на јуриш први летијаше,
Од градова врата ломијаше!
Од њега се Турци препадоше,
Па све куле редом предаваше.
Но Илији лоша срећа била,
На Стоцу га пушка погодила,
Витез паде, Богу душу даде,
А барјак му још у мртве руке!
Како паде, к њему брат допаде,
Барјак узе и брата изнесе,
Срби кула седам освојише,
И кордуне царске посјекоше.
Браћо моја и дружино драга,
Докле Лазар седам узе кула,
Из Гацкога турска војска пође,
Из Липника и од Метовије,
Селим паша и Ченгић Дед-ага,
Ш њима војске седам батаљона,
Што кренули бјеху на Горанско,
Да се бију с Пивљаном Лазаром,
Дочека их Вуле капетане,
И војвода Бачевићу Симо,
Вишњић Ђоко и Горјанић Ђоко,
И с њима шест стотина Срба,
Направише пораз од Турака,
Срби шесет глава посјекоше,
Турску силу натраг поврнуше;
До Липника и до Метовије.
У градове све их ућераше,
Боже мио среће за Србина,
Што је не биј за триста година.
Лазар пише Вулу капетану,
Да је седам кула освојио,
И са земљом сваку поравнио;
И да нема већ ниђе Турчина
Од Широка Гацка до Горанска,
А Вуле му тако одговара:
"И ја имах боја жестокога
"Да ми ниси помоћ оправио,
"Ја бих муку тешку претрпио,
"Ма се добро бисмо и добисмо,
"И оружја нешто задобисмо,
"Него дођи мој брате Лазаре,
"Биће мука од Гатачке раје,
"Е Периша прото из Дражљева,
"Издајица седи код Турака,
"Неда Србу да паше оружје -
"Но се спрема, на нас диже Турке.
Кад је Лазар поздрав разумио,
Са војском је Гацку похитао,
Ту се српска војска саставила,
И на села турска ударила,
На Улиње, Јасеник и Врбу,
Ма најприје на село Дражљеву,
Прву кулу проту запалише,
А његову чељад изведоше.
Ту се Срби с Турци сукобише,
И крваву кавгу заметнуше,
Усред равна поља Гатачкога,
На двадесет Августа петога,
Срби срећно Турке рашћераше,
И сву браћу Србе избавише,
Од Крстаца до грда Горанска,
И обратно до Гацка широка.
Нигђе турске тврђаве не оста,
Без Липника и ш њим Метовије,
Што на јуриш Срби не узеше.
Па с одатле Пиви окренуше
Да ћерају из градова Турке.
Како друга за то пјесма каже.
А сад здраво часни слушаоци!




Нема коментара:

Постави коментар