среда, 15. фебруар 2012.

Рат Српски противу Турака - за ослобођење

Рат Српски противу Турака - за ослобођење и
ујединење Срба

1876-7-8. год.

Срби браћо сиви соколови!
Ако ћете мене послушати,
Да вам причам песму од истине,
За господе и добре дружине,
Од иљаде и осме стотине,
Седамдесет и осме године,
Када Срби слободу добише,
Турски јарам са себе скидоше.
Но слушајте да вам зато причам,
Ал не могу брзо да похитам,
Јер је дуга пруга од Цетиња,
Од Неретве и од Биограда,
До Стамбола и до Петрограда,
И унакрст свијетскије влада.
Премда тамо нијесам ходио -
Ал ћу пјеват' што знам ка је било.
Књигу пише Петровићу књаже!
Од племена српскога витеже,
А посла је стојну Цариграду,
Турском цару султану Мурату,
Књаз Никола цара поздравио,
И овако њему говорио:
"О Мурате турски господаре!
"Не пишем ти што ми жеља на те,
"Но ми жалбе досадише клете!
"Све од тужне твоје царевине,
"Срб и Бугар на Турке се жале,
"Од зулума не могу да живе,
"Од твојијех ага и бегова,
"Од кадија и силних спахија,
"У Европи већ зулума нема,
"Сваки народ своје има право
"И слободу европску ужива,
"Сваки своју веру изповеда,
"И разлике већ за то не гледа,
"Само онде ђе ваш коран влада,
"Тамо народ Христијански страда.
"Знаш Мурате није давно било,
"Кад вас није у Европи било,
"Ви сте дошли из далеког света -
"Пропала се та земља проклета,
"Те вас роди и посла овамо -
"Те од тада мира нејимамо! -
"Знаш ли Туре не знали вас људи,
"Ва какве сте неваљале ћуди -
"Ви сте наше земље присвојили,
"И законе свете погазили!
"Знаш Косово није давно било -
"Јер ме боли ко да јуче било! -
"И Србу се сваком запамтило,
"Као да је оно лани било.
"Сваки Србин спомиње Косово!
"И старину сву тражи на ново,
"Већ Турчину раја бити неће,
"Но се сада сваки у бој креће,
"Јер је ово сад пето столеће,
"Ка Срб нема слободе желеће!
"Дође факат да се рачунамо,
"Што је чије да свакоме дамо,
"Више ништа у Европи нема -
"А Словен се вас на Турке спрема,
"Да те ћера у Шам преко мора -
"Памтиће те шта је Црна Гора.
"Ви сте моје старе потурчили -
"Ја ћу вашу ђецу покрстити - -
"Не уздај се да то бити неће.
"Но погледај ка се свијет креће'.
"Устале су све српске крајине,
"И војске су све пуне планине
"Све ј' устало да свети Косово -
"Да све узме што је Душаново.
"Црна Гора с нама и Србија,
"И велика словенска Русија,
"Сви ће они на вас ударити,
"Још Европу хоћу побунити.
"Царство ћемо твоје разорити,
"Па ни у Шам нећеш царовати,
"Сад нас чекај нека ти је јавно,
"Већ те Мујо трпимо одавно."
Кад Мурату бјела књига дође,
За одбрану спремати се пође,
Мурат књиге на све стране пише,
На туранске источне цареве,
У Азију и земљу Африку.
Прву књигу посла у Мисиру.
Мисирскога краља поздравио,
И овако њему говорио:
"О унуче Мехмеда Алије,
"А витеже мисирске армије,
"Купи силну војску од Африке,
"Оди ш њоме Цариграду моме,
"Јевропа је мене заратила,
"Што је Руса, Срба и Бугара,
"Сва је сила на нас устанула,
'А Европа сва ме оставила
"Хоће моје царство пропанути -
"Што је чије било све узети,
"Нама ништа неће останути,
"Тад ни тебе добро неће бити,
"Но се треба свијема борити,
"Јал се Турчин већ неће турчити."
Другу књигу посла у Персију,
У великом граду Техерану,
Великоме цару Персискоме,
Гласитоме сину сунчевоме!
Овако му поздрав од Мурата:
"Намјесниче силна Исмаила!
"Јевропа је мене заратила,
"И на мене пушку окренула,
"Па те зовем као брата свога
"Јер смо вјере пророка једнога -
"Шејити су као и Сунити -
"Сад се нама треба збратимити,
"А разлике оставити старе,
"Пехамбер ће бит' нам у помоћи,
"Ал се треба сад свима борити,
"Јал се Турчин већ неће турчити,
"Но ми дође с војском у помоћи,
"Ја ћу тебе други пут помоћи.
"Јер ће Руси и на тебе поћи -
"Но ме немој оставити сама."
Трећу књигу Мурат оправио,
У Татарској земљи Туркестану,
Великоме Кану у Кокану:
"Насљедниче силна Тамерлана!
"Ми смо једно племе од старина,
"То је наша од старине мајка -
"И вјера је наша поједнака,
"Сад се треба за вјеру борити,
"Невјернику на мегдан станути,
"Јал се Турчин већ неће турчити,
"Но ме немој оставити сама,
"Јер ће Руси и Шам освојити,
"Па ни Мека неће останути -
"Медину ће Руси покрстити,
"Јасовију своју осветити,
"Помози ми твојега ти дина,
"А теби ће Мека и Медина!"
Па четврту књигу направио,
Направио па је отправио,
Преко мора у Белуџистану,
Великоме Кану у Хелату,
И њега је Мурат поздравио.
Па је пету књигу направио,
А посла је у Авганистану,
Великоме шаку у Херату,
И њега је Мурат поздравио;
Па је шесту књигу оправио,
У Инђију земљу благородну,
Великоме Кану у Банкону,
И њега је Мурат поздравио.
Па је седму књигу отправио,
У некакву земљу Мароканску,
У Мароку великом султану,
И њега је тако поздравио;
Па је осму књигу направио,
А посла је у земљу Нубију,
Великоме Кану у Картому,
И њега је Мурат поздравио;
Па девету књигу направио,
А посла је земљи Триполису,
А десету у граду Тунису,
И ту неке царе поздравио,
А кад ове књиге растурио,
Тада књиге по Европи пише,
И све вјере у бој позиваше:
"Ко је Турчин и турскога рода,
"Те верује свеца Мухамеда,
"На оружје сви сад устанимо,
"Да господство и царство бранимо,
"Јере су се ђавури сложили,
"И сву пушку на нас окренули,
"Да покају цара и Косово,
"Да све врате што је Славјаново,
"Нама ништа останути неће.
"Јер Москови и Стамбул узеће,
"Срби своје, а Бугари своје,
"Грци своје, ништа не остаје.
"Не мислите да то неће бити,
"Црна Гора сав свијет замути!
"Сва Јевропа на зло наше слути
"Наше царство хоће пропанути, -
"Што смо негда на сабљу добили,
"Кад су стари свијет освајали.
"А кад би се сада одржали,
"Могли бисмо вјечно царовати.
"А надам се у Бога једнога,
"У дин прави и пророка свога,
"Ми да ћемо и сад побједити,
"Као што смо вазда научили.
"Јер сам папа у Риму признаје,
"Наша вјера, само права да је,
"Русе куне благосиља Турке!
"Њему дат је благослов у руке,
"Папи треба вјечно да признамо;
"Црну Гору да сву ископамо,
"А с другима како узмогнемо,
"Да свакоме зајам поврнемо.
"Немојте се плашит' од ђавура
"Промислите на витештва стара,
"Од Отмана и цара Мурата,
"Бајазите па и Мухамеда,
"Који узе Стамбол на Босфору,
"И притиште земљу у Европу.
"Ми смо деца старија газија,
"Правовјерни шејити-газија!
"Колико вам царски заповједам,
"Толико вас шејит дином кумим:
"Чистога вам дина и амана!
"И свечева поста рамазана!
"И правога свеца Мухамеда!
"Који вјерне са небеса гледа,
"И тако вам ћабе и корана,
"Што га Алах посла са небеса,
"Да на земљи сатвара чудеса!
"И тако вам великог Алије,
"Који мањи од пророка није!
"И Алина оштра Зуфагара!
"Што је ш њиме свијет удивио,
"И невјерне у дин угонио!
"И Алина силна буздована,
"Од кога се вас дуњалук треса!
"Страшнога вам опћег кијамета!
"И прекраснога вјечнога пенета!
"Ђавурима не бјежте с мегдана,
"Јунаштво је наше од старина,
"Па јуначки царство да бранимо,
"Да ђавурско робље не будемо,
"Као што су они нама били,
"Од како смо Богу угодили.
"Ћитап нашем Мухамеду пише,
"Правовјерни раја бит' не може -
"Но витешки боље умријети.
"Невјерника никад не дворити,
"Ко погине у боју за вјеру
"Њему душа иде у џенету.
"Ко убије једног невјерника,
"Њега Алах за гријех не пита;
"Ко убије више невјерника
"На трпезу бит' ће до пророка!
"Свакоме је мјесто одређено,
"Пехамберу како је речено.
"Невјерно ће сви бит' у џемену -
"Само вјерни бит' ће у џемену -
"Ђе и влашки свеци могу бити.
"Кој' заслужи пророка дворити!
"Ту ће сваки преслачака бити,
"Ником ништа неће недостати!
"Зато ништа живот не штедите,
"Ко погине наново се рађа!".
Тако Мурат у књиге бесједи,
Мухамед га са небеса гледи,
На цара се светац сажалио,
Џебрајила к њему оправио,
Те се у сну Мурату јавио,
Да је турско царство испличало.
Па Мурату џенет отворио,
Ђе је вјечно царство заволио,
Зато Мурат памет изгубио,
И на овај свијет заборавио.
Кад виђоше совте и шејици,
И остали сви на владу Турци,
Да је Мурат памет изгубио,
И да незна шта је говорио,
Његовога брата зацарише,
Свечевом га сабљом опасаше.
А кад Хамид на престолу сједе,
Све Краљеве поздравити даде,
Да је свијет сад цара добио,
Као некад што је Отман био.
Па растури књиге по свијету,
Да сви вјерни на војну се крећу,
Султан зове Турке Исмајилце.
Но да причам сад за Црногорце,
Ђе се српска сачува слобода,
Ту се заче ријеч сјединења.
Црногорска прва пушка пуче,
Књаз Никола први ријеч рече.
Већ је вакат светити Косово.
Па је витез књиге растурио:
Прву књигу Петровићу Божу,
Другу посла Петру Вукотићу,
Трећу књигу војводи Пламенцу,
А четврту Радоњићу Станку,
Пету књигу Бошковићу Бају,
Шесту посла Пилетићу Јолу,
Седму књигу Дрекаловић Марку,
Осму посла Вуковић Миљану,
А девету Пивјанин Лазару.
А десету Зимоњић Богдану.
Књаз Никола са Цетиња пише,
У књигама вако говораше:
"Соколови моји бригадири!
"Сад ћу вама оно говорити,
"Што ће свијет у вјекове знати -
"Мислим дјело срећно предузети,
"Што ће цио свијет занимати -
"Мислим Српство да ме неће клети,
"Ако хтене сложно устанути.
"Сад ће скоро пет стотина љета,
"Те Срб трпи зулум од Турака,
"Наша браћа у невољи пиште,
"А све помоћ од књажева иште -
"Од Цетиња и од Биограда,
"Наша браћа да вјечно не страда.
"Ја сам браћи помоћ обећао.
"За слободу устанак дигао,
"Ја сам српског књаза окумио,
"Да заједно братски војујемо,
"Па сам руског цара окумио,
"И за помоћ српску умолио.
"Сад је факат за ослобођење,
"И за жељно српско сјединење!
"Сад ће с нама у бој и Србија,
"Ако нужде буде и Русија.
"А што ћу вам даље говорити,
"Бог ће дјело право наградити;
"А за бој вас нећу соколити
"Нити ћу вас за то проклињати,
"Као пређе Лазар на Косово -
"Ко не дође на бој на Косово. -
"Ви сте свјету познати јунаци,
"Као грчки гласити Шпартанци!
"Ми смо много крви проливали,
"И слободу себе сачували.
"А сада је згода и прилика,
"Што је не би такве од вијека,
"Да се може Српство сјединити,
"И српско се царство обновити.
"Ја сам Турској рата објавио,
"И за војног пута се спремио,
"Послао сам надвојводу Божа,
"И са њиме осам батаљона,
"Командата против Арбаније,
"И све што је тамо брђаније.
"Друго са мном у Ерцеговину,
"Како ћемо право к Сарајеву,
"На Бањане мене причекајте,
"Докле дођем сви се искупите."
По држави кад књиге стигоше,
Војводе се на ноге дигоше,
"Барјактари барјаке развише,
Војсковође војску поведоше.
Вихоре се крсташи барјаци,
И пјевају у глас Црногорци,
Све у здравље књаза свијетлога,
И великог цара русијскога.
Сви у турске земље уљегоше,
И с рајом се браћом сјединише.
А кад кнеже од свог двора пође,
Звона јече од свете госпође,
Светог Петра барјак развијаше,
Па на добре коње усједоше.
А кад књаже пође са Цетиња,
Пратила га Милена књагиња,
Господару благослове дава,
И витешки аманет предава:
"Мили књаже земље господару!
"Ти полазиш у Херцеговину,
"Да избавиш своју ђедовину,
"Драгу мајку земљу Душанову!
"Но тако ти господ срећу дао,
"Душманске те руке сачувао;
"Немој књаже пређе починути.
"Нит' уморна крила одморити:
"Докле турску силу савладате,
"И слободу браћи добијете,
"Пођи с Богом сад супруже драги!
"Нека ми те Бог сачува благи;
"Бог ти дао срећу и побједу,
"Ка великом Петру Павловићу!
"Да се дичиш славом и врлином,
"Као Прајска великим Фридриком!'
Тад књагињи књаже говорио:
"Збогом остај вјерна моја љубо!
"И фала ти на дивној бесједи,
"И ја ћу те за то послушати,
"Ништа моје нећу поштеђети,
"Па и живот хоћу жертвовати,
"За слободу и српско јединство,
"Докле Српство све ослободимо;
"Кад уљезем на врата Призрену,
"И прекадим гроб цара Душана!
"Тек тада би души нашо мира."
Тад се књаже с љубом руковао,
А Данила сина загрлио.
Па полеће на коња Гаврана,
Ка звијезда преко неба сјајна,
А за њиме свита одабрана,
И консули европскије двора,
А за њима сва књажева гарда,
У два реда велика парада,
Пође војска дивно уређена,
Заставама бојним окићена.
С књазом језде девет Петровића,
Као девет брата Југовића!
На свакоме златно одијело,
Дивно ли је њима поднијело.
Они вазда упоредо језде,
А сви красни као и звијезде.
Оде књаже у Ерцеговину,
И сву војску нађе сакупљену,
На Бањане мало починуо,
Сједињену војску уредио,
Ту владика Иларион беше,
Српској војсци благослов даваше,
Благосиља књаза и оружје. -
А пошто се сврши богослужје -
Топ загрми с града Алексинца,
Са Тимока и града Крушевца,
С Дрине воде па и са Јавора, -
Топови су српског књаз Милана.
То виђела са Јастреба вила,
Па полеће на лагана крила -
На Дурмитор вила починула,
Књаз Николу ту је поздравила,
Да књаз Милан удари на Турке,
И витешке окрвави руке.
Књаз Никола вили говорио:
"Сестро вило и то срећно било,
"Ја сам срећан што сам доживио
"Што и моји предци желијаху -
"Шумадија да дигне оружје,
"Па заједно да ћерамо Турке.
"Носи поздрав брату књаз Милану,
"Сад ме ево у Ерцеговину,
"И питому земљу Арбанију.
"Па поздрави храбру Србадију!
"Борит' ћу се за ослобођење,
"И за жељно српско сјединење,
"Док ми траје једног Црногорца,
"И српскога витеза и борца."
Бјела вила однијела гласе
Па одлеће горе у облаке. -
Ведро бјеше па се наоблачи,
Полуострв балкански замрачи,
Из облака свијећа планула, -
Као да је свијет запалила. -
Запуцаше яяяХЂя+__муње и громови,
Страшна туча паде од олова -
Султанови сиви соколови,
Што у Босну бјеху улећели -
Станише се у Ерцеговини,
И питому земљу Арбанију,
На Маљату и Вучјему Долу,
Ђе су неки главе изгубили,
А неки су крила поломили. -
А ђавоље јато Азијата,
Што отрова пола од свијета -
На Мораву крила поломише,
А у Куче главе изгубише. -
А што ћу вам редом спомињати,
Све побједе ко ће побројати?
Што је Дуга и Муратовица,
Горди Осторог, Маљат и Фундина,
Па Тријебач и Бјелопавлићи,
Па Морача и Васојевићи,
Бабја глава, Јавор и Морава,
И босанска крвава Крајина,
То су турске несите гробнице,
Као негда српске код Марице.
Браћо моја и дружино мила,
Но Србима лоша срећа била,
Узеше им Алексинац Турци,
И премноги изгибоше борци.
Са Авале српска виђе вила,
Па полеће на лагана крила,
Преко свјета бјелу Петрограду,
Те глас даде цару Александру.
Српска вила цара поздравила,
И овако њему говорила:
"Александре царе од свијета!
"Славски отац од колена света,
"Србима је мука одолила,
"Турска сила на њих навалила,
"А српска је премалена снага,
"Те не може савладати врага,
"Словенство је јадно раздвојено -
"Под синџиром турским оковано,
"Те не може главе подигнути,
"Ни оружје мушко добавити,
"А турска је сила узаврела,
"Као травом да се претворила,
"Ђе год има у свијет Турчина,
"Сва је сила на Србе устала;
"А Србија тебе поздравила,
"Како свога цара замолила,
"Да за браћу сада устанете,
"Како што им обећали јесте."
Како силан царе разумио,
Турском цару рата објавио,
И на турско царство ударио,
Дунаво је срећно пребродио.
Дуга му је сила у Азију,
А с објема пође у Тракију,
Како Руси снажно ударише,
О јаду се Турци забавише,
Од Србије војску ослабише,
Па и Црној Гори олакшаше.
Како пуче руска острагуша.
Препаде се свака турска душа,
Када руски пукоше мерзери,
Задрхтао Визант с Дарданели,
Александер кад у Влашку дође,
Романија ш њим заједно пође,
Александер кад Дунаво пређе,
Бугарска му с даровима дође.
Док Бугарску Руси заузели,
И Јерменску докле освојили,
Триста хиљад' Турак' заробише,
И тридесет заробише паша,
Три хиљаде топова узеше!
Док Плијевну и Једрен узели,
И у Стамбол докле уљегоше,
Царевину турску освојише -
Књаз Никола освоји Никшиће,
Арбанију до мора сињега,
А књаз Милан дође у Косово,
На гробове сједе прађедова -
И ускрсну српска слава нова!
Ој давори широко Косово!
Давно ли си сто пут освећено!
Већ се српска рана замладила!
Слобода је српство огријала!
До скоро си Милошем живила -
Унука му Николу родила -
Он је други Душан у словена,
Славиће га српска поколења -
Који ланце раскиде варварске,
Тужној раји одријеши руке -
Он је витез источног питања -
Не страви га ни силна Бритања!
Он је творац добјене слободе,
Врлине му све признају владе.
Нек му Србин вјековима кличе,
Нек му српске попјевају дјеве,
А вјекови нек му ките вјенце,
Нек у вјенце сплећу Црногорце,
Те првјенце од Словена борце,
Који турске растргоше ланце.
Књаз Никола даровита глава,
Дивно чедо српски витезова.
Српска ће га благосиљат мајка,
Јер се више не боји Турака.
Турска ће га мајка проклињати,
Ал Турака све мање ће бити,
Они ће се опет покрстити,
Прађедовску вјеру загрлити.
Нека Србин сада напредује,
Нека папа са Меком другује -
Нека Москов на свијет царује,
Нека слога српска напредује -
Нека правда на свијет царује.
* *
*
Фала теби црногорска вило!
Што се теби свијет задивио -
А ти вило немој задремати -
Лира ће ти дријем разгонити,
И врлине дичне крунисати,
Китиће ти лаворове вјенце,
Славенске ће увјенчават' борце!
Првог Срба витеза јунака,
Што га српска породи Душанка,
Петровића књаза Николаја!
И Милана Обреновић књаза!
И витеза Божу и Ристића!
Вукотића и Хорватовића!
Павловића и Дрекаловића!
Па витеза руског Черњајева!
И Пламенца и Пивског Сочицу!
И старину Богдан Зимонића!
Нек сви ките српску повјесницу.
А за руске витезове славне,
Тамо моје већ запире знање -
Српство ће их вјечно признавати.
А сад браћо дајте чашу вина,
То нек ми је за пјесму награда,
И од труда мојега наслада.
А сад здраво чесни слушаоци!

 


Нема коментара:

Постави коментар