Освојење града Улциња

Освојење града Улциња

7. Јануара 1878.

Од новога љета и године,

- Седамдесет и осме године,

Књаз Никола кад Бар освојио,

На град Улцињ војску оправио,

Да освоји Улцињ и Бојану.

Пред војском је Петровићу Божу,

И бригадир Петровићу Ђуро,

И са њима двије војеводе

Једно ти је Пламенац Илија,

Друго Машо Врбица војвода,

Ш њима војске десет батаљона,

С батеријом добријех топова,

Све челични калибера нова.

Када Божо на Бојану дође,

Према Скадру скеле ухватио;

А када се туде утврдио,

Он на двоје војску раздјелио,

На Улциње једну оправио,

А пред њоме Петровића Ђура,

И војводу Пламенца Илију,

И Врбицу Маша с топовима.

А какви су брате Црногорци

Како иду као горски вуци!

Ко да су им до челика груди,

Јер се у њих нова жеља буди -

Кад бијели Скадар угледаше,

Ђе краљ Душан некад седијаше,

Улцињу се граду приближују,

А на Скадар криво погледују.

То је давно српска земља била,

Многом Србу сузу измамила,

Свијема су срца заиграла.

И силно се војска устремила -

Колико је жеље обузеле,

Ни команде праве не чекаше,

Но се грабе зорни батаљони,

Ко ће прије на Турке удрити.

Ко ће више славе задобити.

Бригадијер Ђуро с војводама

Само гледе како лети војска.

Па и сами у прве лећаху.

Командири својих батаљона,

Мартиновић Бошко капетане,

Води витез своје витезове,

Његушане, ш њима Цетињане;

Поред њега храбри Црничани,

Ш њима Раде Пламенац сердаре;

Поред њега храбри Озринићи,

А пред њима Јован капетане,

Вукотићу с Кчева крвавога;

С једне стране Максим Павићевић,

С батаљоном Бјелопавловића;

С друге стране Ђоко Пејовићу,

А са њиме храбри Цеклињани.

Без узмака на Улцињ удрише,

Прве шанце турске освојише,

Па на друге зорно кидисаше,

Ту их Турци јако дочекаше,

Из шанаца и својих опкопа.

Силан огањ на Србе просуше,

И јунаке многе покосише,

Докле српска долеће резерва.

Морачани и ш њима Дробњаци,

А пред њима Церовић Грубане,

С Морачаним Перковић Драгиша.

Кад Србима помоћ прискочила,

Сви на шанце зорно ударише,

И у турске шанце ускочише,

За грла се с Турцим' поватали,

Анџарима један другог клаше.

И пушкама тољагачке бише„

Докле шанце меса напунили.

Тада Турци плећа окренули,

Побјегоше што боље могоше,

А за њима лете Црногорци,

Као стоку кад разгоне вуци

Док у варош Турке ућераше,

На хиљаду Турака скресаше1

Док и Машо с топовима дође.

Топовима живи огањ даје,

Стаде треска по Улцињу граду,

Стаде писка жене и ђетета!

Али ватра бојна не прекида,

Крајина се сва до мора тресе,

Док Турцима мука одолила,

Па дигоше бијеле барјаке -

Изјавише од предаје знаке.

У Улциње Срби улећеше,

И све живо у њем заробише.

Шес' хиљада жене и ђетета,

И двадесет стотина низама,

Војску морем цару оправили,

Па сву варош Срби плијенили,

Што латинско и српско не бјеше.

Ту се Срби блага накупише -

Па побједу књазу честитају,

Овако му војводе јавише:

"Свијетли књаже мили господаре!

Сад је Улцињ у твојим рукама,

"Ми смо Улцињ на јуриш узели,

"И доста смо браће жртвовали,

"Сто педесет мртви и рањени.

"Ма не жали мили господаре!

"Јере смо се добро осветили,

"И по десет за једног убили.

"А какав је Улцињ, господару,

"Да смо дали за њега хиљаду,

"За њега би могли прегорјети!

"Нека ти је срећан. господаре,

"Поздравља те војска и војводе."

Срби браћо и дружино драга,

Дивна варош Улцињ покрај мора

Држи сада славна Црна Гора.

То је мјесто да живе трговци -

Све се селе тамо Црногорци.

Све у славу српских Обилића!

И славнога дома Петровића!

А сад здраво часни слушаоци.-