Бој на Ново-Село

Бој на Ново-Село

1.     Октобра 1876.

Протужио стари Дервиш паша,

У крвавом на Крајину Спужу,

Дервиш тужи и невоља му је,

Што му јуче војска погинула,

У Маљату и на Височицу,

Нешто више од двије хиљаде,

Све избране војске цариградске,

Али Дервиш све не жали војске

Колко сама Авди пашу млада,

А још више пашу Ђеладина!

Што на Маљат главе изгубише.

Колико се Дервиш разжалио

За свог друга пашу Ђеладина -

Плаче за њим ко дијете мало,

За три дана на гроб му плакао!

Па му добру учини прекаду -

Ђеладину закле се на гробу

Да ће њега Дервиш осветити,

Јели своју главу изгубити.

Мисли Дервиш за четири дана,

Ђе осветит' може Ђеладина,

И науми баш на Мартиниће,

Јер му за то веља рана бјеше

Што остаде село Мартиниће,

Не такнуто и не опаљено,

А тако је близу града Спужа,

Скоро пушка може догодити.

Ал' то дозна неко од Србаља,

Па написа лист књиге бијеле,

Команданту Петровићу Божу,

У малено село Мартиниће,

Да му Дервиш мисли ударити!

Кад је Божо књигу разумио,

На кољено другу направио,

Војеводи Радоњићу Станку,

У малено племе Загарачје,

Овако га Божо поздравио:

"О војвода Радоњићу Станко!

"Дервиш опет мисли ударити

"На Мартинић, Маљат осветити,

"Но ми пошљи неколико војске,

"Загарчане и ш њима Комане,

"Да ми сутра пређе подне дођу."

Кад је Станко књигу разумио,

Надвојводи војску оправио,

А кад Божо војску саставио,

Разреди је испод Мартинића,

Крајем поља до Ђурановића,

Храбре војске десет батаљона,

Која може четрес' дочекати.

То Дервишу неко доказао,

Да га Божо чека на мегдану,

Па окрену на лијеву страну,

Ал' се Дервиш једва наканио,

Да освети пашу Ђеладина,

Војску крену у сред пола дана,

Другог дана мјесеца Октобра,

На Ново је село ударио,

Са петнајес' иљада војника.

Ту их српска стража дочекала,

Мала стража три стотине друга,

Од Новога села и од Плане,

И стотина једна Загарчана,

Са Турцима боја учинише,

Боја бију назад се измичу,

А све Срби у помоћи вичу;

То гледаше Петровићу Божо!

Из малога села Мартинића,

Па оправи Бјелопавловиће,

Да хитају у бој пред Турцима.

Витезови Бјелопавловићи,

Полећеше Данилову граду,

Преко Зете и Миркова моста,

Јер је Зета вода устанула,

Лађе нема, а газова нема.

Многи пловци на воду скочише

И с оружјем Зету препливаше,

Те у помоћ браћи прискочише.

Још прискочу старци и чобани,

И од свакуд који брже може,

Још прискочи стотина Лимјана,

Са врх Плане и брда Сађавца,

Већ имаде Срба шес' стотина,

Што на себе дочекују Турке.

Ал' је јака сила у Турака,

Опалише Расину главицу -

Ново село до бијеле Плане.

Али Плану Срби не дадоше,

Боја бише до мрклога мрака,

Већ напријед Турци не могоше,

Са заходом сунца се вратише,

А Срби их полако пратише,

До Прасквице и бијела Спужа.

Већ дођоше и Бјелопавловићи,

Али они боја не засташе,

Осим који Зету препливаше,

И који се на стражу нагнаше.

Мало Срба Турке испратило,

И четрдес' глава посјекоше,

А још више на мртво убише,

Сто појата својих осветише.

А војвода Радоњићу Станко,

Он чекаше да потуче Турке -

Кад изиђу Планој и Сађавцу,

Али Турци даље не смедоше.

То ј' освета паше Ђеладина,

Од златонога Дервиша мушира.

Наше браће седам погибоше,

А петнајес' ране допадоше.

Свијет'о им образ на мегдану.

Кад Дервиша дивно дочекаше!

А сад здраво браћо соколови!