Бој на Маљату
27. Септембра 1876.
Књигу мушир Дервиш паша пише,
из бијеле варош Подгорице,
А посла је у Ерцеговину
Бригадиру паши Џеладину!
У књизи га Дервиш поздрављаше
И овако њему говораше:
"Пријатељу пашо Ђеладине;
"Јеси л' чуо је л' ти ико прича -
"Како ми је војска погинула?
"Код Мораче, низ крваве Дуке!
"Од Брђана и Црногораца!
"Што од н о ж а утећи хоћаше
"То у Зету Срби у т о п и ш е!
"Но ако ћеш мене послушати -
"Узми собом неколико војске
"Па ми дођи брате у помоћи,
"Но те молим немој закаснити!
"Док не дођеш нећу боја бити."
Дође књига паши Ђеладину,
Па устаде на ноге лагане,
Собом узе неколико војске,
Морем пође Подгорици дође,
И Дервиша мушир-пашу нађе,
Питаше се за јуначко здравље,
Пита Дервиш пашу Ђеладина:
"Како горе, твојега ти дина!
"Јели Муктар ране преболио?
"Је ли више војске сакупио?
"Како живи, чему ли се нада?
"И може ли дуго да се влада?"
А вели му паша Ђеладине!
"Мој Дервишу богме добра нема!
"Москов тамо а Ђавур овамо,
"Биће мука дину у Медину,
"Зло пророку а горе султану!
"Устала је свуда Србадија!
"Црногорци стоје до Мостара,
"Не боје се цара ни ћесара!"
А вели му седи Дервиш-паша:
"О старино пашо, Ђеладине!
"Прође слава нашег турковања -
"Још од доба цара Сулејмана:
"И од како на Беч пострадасмо!
"Све губимо што смо добијали!
"Ал како смо на сабљу добили -
"Нек на сабљу опет изгубимо,
"Србу ништа без сабље недамо,
"Јуначки је боље умријети,
"Но срамотно вијек вјековати;
"Ја сам сада пашо наумио,
"Да идемо Бјелопавићима,
"Крајем Зете к Данилову граду,
"Да узмемо Данилова града,
"Могао бих Медун прегорјети!
"И са њиме Куче и Тријебач."
Паша збори на ноге устао,
И бијесна хата опкрочио,
Па се крену и пође од града,
А за њиме сва царска армада,
Ето паше и њихове војске.
И дођоше крвавоме Спужу
(Арбанашким градовима мужу.*)
У поље се војска настанила,
Крајем Зете испод села Грба,
Од бедема до врх Стологлава.
Мушир пође са другим пашама
На врх града ђе стоје топови.
Ту стајаше за неђељу дана
И гледаше црногорску војску,
Што стојаше свуда наопако.
Види Дервиш добро бити неће,
Ма се опет узда у вештину,
И у своју силовиту војску;
А двадесет шестога септембра
- Седамдесет и шесте године,
Пређе зоре Дервиш уранио,
И границу с војском уватио,
На високу гору Височицу,
Ниже знатног села Мартинића.
Стража српска Турке дочекала,
И са њима боја заметнула.
То гледаше Петровићу Божа,
Из малога села Мартинића
Па се спушта до Ђурановића,
Па уреди крајем поља војску,
До крваве Прентине главице,
А сву војску Бјелопавловиће,
Посла у бој преко поља равна
Да ухвате Маљат и главице,
До зелене горе Височице,
И даде им војводу Пламенца,
Да у Маљат бојем командира,
Ш њим војводу Риста Бошковића,
И сердара Блажа Радовића,
И сердара Јовићевић Сава,
Па стотину ш њима перјаника.
Војска зорно преко поља прође,
Ухватише Маљат и главице,
До зелене горе Височице,*)
Сретоше се и с Турци побише,
И тако се ваздан пушкараше,
А у вече мало починули,
И Пламенац војску уредио,
На десно је крило поставио:
Командира Радовић Јовицу,
Крајем Зете у Дугу главицу,
А до њега Пајовић Радоја,
На лијево крило од истока,
Командира Мујовића Мирка.
У по ноћи војску уредише,
И камене шанце поправише.
Драги брате тридесет хиљада!
На шеснајес' стотина Брђана!
Пређе зоре Дервиш уранио,
И сву бојну силу натегнуо;
Тек Даница ждраке растурила,
Дервишева сила ударила,
Загрмјеше тридесет топова,
Са шанаца и тврди градова,
А затутње ватра. од плотуна,
Ко да пуче стотину громова!
Тако траја док се разданило
Још се српске пушке не палиле,-
А кад свану и дан бијел' дође,
Разигра се силна Турадија,
Кад не пуца пушка од Србаља,
Помислише да ј' утекла војска,
Па к шанцима српским полећели,
Док плотуни српски загрмјели,
Са шанаца са свакоје стране,
Турску војску страшно покосише,
И с бојем их натраг повратили,
И крвава боја загустили.
Од како је наше Горе Црне,
Не биј таке убојне жестине!
Пуца турска сва артиљерија,
Непрекидно страшна грмјавина,
Од силе се земља тресијаше,
Од удара гора трептијаше!
Паде тама од бојнога праха,
Од таме се облак уватио.
И светлости сунца заклонио!
Бојна ватра таму колебаше,
Звук топова облак пробијаше!
Природа је чуло изгубила.
Већ не чујеш вику од јунака.
Само рика одваја топова.
По три пута Турци јуришаше,
До шанаца српски долазише,
А Срби их с бојем одбијаше.
Тако траја за четири сата,
Та ужасна ватра од мегдана.
Но ево ти муке од Брђана,
У шанце им нестало џебане,
А у таквом мучном положају
Не могаше пронијет џебану,
Ђе све пада зрно од пушака.
Ка пролећна туча из облака!
Тако Срби с бојем ослабили,
А то Турци брзо опазили,
Па пустише у бој и резерву,
Па свом снагом на Србе удрише,
На све шанце јуриш учинише.
Кад Брђани муку опазили,
У једанпут огањ оборили,
Па сви шанце своје оставише.
И пред силом турском утекоше;
Ал је тама као помрчина.
Те Србима од помоћи била,
Кад на шанце Турци долећеше,
Српске шанце празне наодише,
Па велику ватру придадоше,
За Србима живо похиташе.
Браћо моја и дружино драга!
У том стиже помоћ Брђанима,
Прва ти је помоћ прискочила:
Од крваве Прентине главице,
Баталион храбри Цеклињана.
А пред њима Ђоко Пејовићу.
Те жестоко Турке дочекаше,
А друга је помоћ прискочила,
Прем' Маљату преко Зете ладне,
Загорчани и ш њима Комани,
С командиром Радуловић Симом,
А трећа је помоћ прискочила,
Од Пипера крваве крајине,
Шес' стотина храбрије Пипера.
А пред њима Пилетићу Јоле,
И командир Нишићу Михајле.
На Зету су воду пребродили,
На шаторје турско ударили,
Од Вељега-брда преко Грба.
Турцима се крајеви сметоше,
Те напријед даље не могоше!
Ма се војске ваздан пушкараше,
У вече се српска скупи војска
У Глизицу и у Мартиниће,
И ту војска конак учинила,
Крајем поља до Ђурановића,
Па у јутру мртве саранише,
А рањене шаљу на Цетиње.
Док у томе бјела књига дође,
Надвојводи Петровићу Божу,
Од Дервиша царева мушира,
А књига му тако изговара:
"О војвода Петровићу Божо!
"Што те питам право да ми кажеш,
"Колко ти је војске погинуло,
"У јучашњем боју крвавоме!?
"А тако ми дина и корана!
"Ни ја тебе за то крити нећу,
"Да је моје војске погинуло -
"Две хиљаде и двије стотине!
"Још ми двије паше погибоше,
"Авди паша и Ђеладин паша!
"Жалије ми старца Ђеладина,
"Но све наше грдне погибије!
"Ни падиши лакше бити неће!"
Кад је Божо књигу разумио,
Од радости шемлук учинио,
А Дервишу тако одговара:
"Ни ја тебе мртве крити нећу,
"Јуче ми је војске погинуло -
"У Маљату тридесет јунака!
"А на Грбе дванајес Пипера!
"Но причекај још неђељу дана
"Данашње ћеш заборавит туге."
Како Дервиш књигу проучио,
Веома се у тугу задао!
Од туге је главу покуњио,
И тако га дријем напануо -
Док у томе пукоше топови,
Шемлук чине храбри Црногорци,
Е се Медун Србима лредао.
А када је Дервиш разумио,
Ноћом пође с војском Подгорици.
Нек се тамо падишаху хвали,
Шта је стеко у Бјелопавлиће,
Као што су пређе Бушатлије.
*) Стара пословица вели: Спуж је Спуж – свијем градовима муж!
*) До данас је граница била на врх Височице, коју од Маљата врло узана долиница раставља. А обје главице и с другима мањим не запремају ни по квадратне н. миље.
Примедба: Кад је најжешће позорије на Маљату трајало - на Орјој Луци издануо је чувени сенат Брдски, бригадир Бајо Бошковић Примедба:У Маљату је два дана бој био. Први дан се нашој војсци забрањивало арчити џебану - али ипак је ваздан трајало пушкарање, а Турци су непрестано ватру сипали Спужани увјеравају да је Џеладии- паша први дан погинуо..
Нема коментара:
Постави коментар