Бој на Ново Село други

Бој на Ново-Село други

5. Јуна 1877.

Пређе зоре и бијела дана,

Бијела је вила кликовала,

Са Сађавца високе планине,

Вила зове више села Плане,

Надвојводу Петровића Божа.

Како вила гласно дозивала,

Петровића од сна пробудила,

И овако њему говорила:

"О војводо Петровићу Божо!

"Је ли спаваш, јали пијеш вино?

"Јал' се ништа не бојиш Турака?

"Што си ланих вељу славу стека,

"Ето Божо на те силна војска,

"А Турака петнајес хиљада,

"Пред њом Али Сајиб паша влада,

"Праскавицу је војска уминула,

"Но ће су ти храбри Црногорци,

"Немој лањску славу помрачити."

Кад војвода вилу разумио,

Под шатором на ноге скочио,

Умио се и Богу молио,

Из кутије дурбин доватио,

Дан свиташе, а Божа гледаше,

А топови турски загрмљеше,

И на српске страже ударише.

Турска сила иде на гомиле,

Запалише Расину главицу,

И бијелу осквернише цркву;

Зорно иду Ново-Село пале,

А српске се ш њима бију страже.

То већ Божо види без дурбина,

Да је сила турска кидисала,

Па он књигу на телеграм пише,

На бијелу Данилову граду,

Командиру Пајовић Радоју,

Војвода га Божо поздрављаше:

"О Радоје моје поуздање,

"Ево мене Турци ударише,

"А код мене мало има војске

"Само пет-шест барјака Лешњана,

"С командиром Вукчевић Радојем,

"Два барјака од Новосељана,

"Новог Села и храбри Плањана,

"И стотина једва Загарчана;

"А сила је у Турака јака.

"Но доведи твога батаљона,

"Па глас дадни и у Мартиниће,

"Павковићма и свем Вражегрмцу,

"Да што брже к мени похитају.

"Похитајте као соколови."

Докле Божо књигу оправио,

Од боја се облак уватио,

Од Сушице, те до Црковнице,

До Сађавца и Вучјег Студенца,

Убојна је сила уватила;

Плотун јечи, а топови ричу,

Витезови на све стране вичу,

Ал је мала сила у Србаља,

Нагиње их сила у Турака,

Српски шанац на Сук заузеше,

Србе мало назад потискоше;

Ал се добро држе Црногорци,

И кољу се као горски вуци,

И у горе намамљују Турке,

Да што боље окрваве руке.

А не прође ни два пуна сата

Док ето ти Пајовић Радоја,

И са њиме шест барјака војске,

Све витеза Петушиновића.

Чим дођоше у Турке удрише,

Као муње да у њих пукоше,

Сви укупно Срби кидисали,

С Турцима се на мегдан погнаше,

Десним крилом Вукчевић Радоје,

А средином Пајовић Радоје,

А с лијева крила Новоселци;

Турску војску назад повратише,

И Сук тврди опет заузеше,

Па напријед Турке поћерали,

До крваве Расине главице.

И ту доста глава посјекоше,

И ћаху их ћерати до Спужа,

Но Турцима долеће резерва,

Па на себе Србе дочекаше,

И бој брате крвав отворише,

По дванајес' топова грмљаше,

А олово ка киша падаше,

Већ не чујеш ништа од плотуна;

Од боја се уватила тама,

Кроз таму се људска крв лијаше,

Ема опет Турци одољели,

Србе мало натраг притискоше,

Те Сук Срби опет оставили;

Ма га Турци узет не дадоше.

Тако траја све до пола дана,

Тад Србима добра помоћ дође,

У највишу јуначку невољу.

Три барјака војска Павковића,

Три барјака од Вражегрмаца,

Са војводом Пламенац Илијом,

Војвода их Божо уредио,

У резерву пола оставио,

Половину у бој оправио,

Те је десно крило подјачио.

Чим је српска помоћ прискочила,

Сва се српска војска охрабрила,

Па жестоко Турке нападоше,

И крваву битку обновише.

Јуришају српски витезови,

Турке бију и грабе им главе,

И већ Турке нагињу и даве,

Све од подне за четири сата.

А кад Турци даље не могоше,

А од боја муку опазише,

Гласите им трубе засвираше.

И Турци се назад повукоше;

А српска је војска опазила,

Па на Турке загон учинила,

Гласите им трубе засвираше,

А јунаци вику учинише,

Па у Турке јуриш учинише,

И почеше касапити Турке,

Али Турци нехоће бјежати,

Но се бију бојем из пушака,

И одмичу у гомиле густе,

Бијеломе на крајину Спужу,

А за њима храбри Црногорци,

Кољу Турке као горски вуци,

Док до града Турке доћераше,

И на томе боја раздвојише;

И с мраком се Срби поврнули,

На логору више села Плане,

Те се мало јадни одморише,

Па по ноћи мртве покопаше,

Четрдесет и осам јунака,

Међу њима храброга витеза

Командира Пајовић Радоја;

А толико има рањеника.

Свијетло им име у свијету,

Кад добише славу на мегдану,

Па су турске главе пребројали,

Три стотине што су откинули,

А хиљаду на мртво убили,

Још добили руха и оружја,

И лијепа за војске шићара,

Ка што су се вазда научили,

Диван спомен Петровића Божа,

Слава њему и Црногорцима!

А сад здраво љубезна дружино.