Освојење Никшића града
Бојеви од 11. Јула до 28. Августа 1877. год.
"Седам поља около Никшића!
Свако поље по триста читлука."
Полетио са Ловћена змају!
Лети змају у Ерцеговину,
На Никшићко поље починуо,
Код понора на Сливје широко,
Како змају паде код Никшића.
Потресла се сва Ерцеговина,
Препаде се листом Турадија,
Арбанија и Ерцеговина;
Ал то није са Ловћена змају,
Но Никола књаже Петровићу,
А са њиме храбри Црногорци,
И јунаци храбри Ерцеговци.
На Сливје је кнеже починуо,
И свилени шатор разапео,
Па одатле бјелу књигу пише,
Бијеломе граду Никшићкоме,
Скендер бегу градском капетану,
Овако га кнеже поздрављаше:
"Чуј ме беже градски капетане,
"Ја сам ево војску прикупио,
"На Никшића града наумио,
"Да га примим, друго бити неће,
"И ево се већ за удар креће.
"Па вас зовем да ми се предате,
"Да бадава у град не гинете.
"Ви сте чули од цара вашега,
"Да Никшиће моје бити мора,
"Јер је било мојих прађедова,
"А дајем вам ријеч од поштења,
"Да с' у цара ништа не надате,
"Нит' индата од њега чекајте,
"Јер су њему Руси ударили,
"И Стамболу близу се примакли,
"Но је боље да ми се предате,
"Но залуду у град да гинете,
"И да гину моји Црногорци,
"Па ће куку бити вашој мајци,
"Но од града кључе донесите
"Јал' на књигу сада одговорите."
Кад Турчину књига долазила,
Бога ми му није мила била,
Ал се њему ино не могаше -
Фетај бега Мушовића зваше,
И почеше договор чинити,
О књажевој књизи говорити,
На посљетку тако учинили,
Бурунтију књазу оправили,
И легате с књигом оправише,
И лијепо књаза поздравише,
Ка' од књаза ишту одобрење,
Да му виде војску и топове.
Кад грађани књазу долазили,
По турски га лепо поздравили,
Књигу даше па дворит' стадоше.
Кад је кнеже књигу разумио,
Што искаше то им одобрио.
Турци иду кроз српске логоре,
Од ка' свану докле вече дође,
Прегледаше војску и топове,
Па их ето књазу под шатора,
И Туре му једно проговара:
"Доста војске ал' топови мали,
"За њих наши не хају градови,
"Тако ћемо казати у граду,
"А у турском не подноси дину,
"Предавати без крви градове,
"Тако пишу књиге пророкове,
"Ми идемо сада у Никшиће.
"А знак ти је те буде предаја,
"Ако пукну три топа са града,
"Четврти ће бити знак од боја."
Трећег дана са Никшића града
Загрмјеше четир абердара!
Када чуо под шатором кнеже
Скочи витез и сабљу потеже,
Па овако јунацима збори;
"Црногорци моји соколови,
"То су Турски од боја знакови,
"Што ћемо се с Никшићима бити,
"То ћемо се боље прославити,
"Свака слава са крвљу стечена,
"Вјенцима је златним окићена."
Како кнеже на ноге устаде,
Војводама готов налог даде,
Од куда ће који нападати,
И како се у боју владати.
Посла бана Петра Вукотића,
И даде му Сочицу Лазара,
Од сјевера од брда Здомира,
Од Глибавца па до поља Крупца.
А војводу Илију Пламенца,
Од запада преко Студенаца,
Од Гудеља па до поља Крупца.
А ветеза Вукотића Ђура,
Командира од артиљерије,
Од истока са брода Требљесе.
А од југа према Гудијеља,
Ту је логор кнеза Николаја,
Књажев шатор свита и команда,
А све логор један до другога.
Сва се војска граду примакнула,
И камене шанце поградила,
Па у шанце топове ставише,
Све то Срби ноћом урадише,
И од свакуђ града опасаше;
А Јулија дванаестог дана,
- Седамдесет и седмога года,
Пређе зоре и бијела дана,
Загрмјеше четрдес' топова,
Са високи брда и градова,
Двадес' српски, а двадес' турскије,
И бој траја до по љетњег дана,
А на подне прекиде грмјава.
Срби књазу робље доведоше,
Четири се куле предадоше,
Вир, Растовац и град на Клачину,
И у њима три стотин' Турака,
Са Клачине и других тврђава.
А сутрашњег дана бијелога
Загустише боја жестокога,
Ма највише бојем из топова.
Ал шта ради Вукотићу Ђуро,
Са Требљесе високе главице,
Шес' топова из једном му риче,
Нема Ђура у сто командира,
Како добро с топом инџинира,
Ђе нишани онђе и погађа,
Ни једно му на празно не пада.
По вароши Турадија страда,
Ђуро куле гранатима пали,
Неке пали, неке и обара,
С' друге стране Петар одговара,
А Пламенац с' треће повторава,
Српска сила Никшић разорава.
Ма и Турци као соколови,
Све им грме са града топови.
Грмљава је као од громова,
Сво је поље тама уватила,
Све од боја и брзога праха,
Ка' јесења густа маглуштина.
Већ се бије и војска с пушкама,
Ал је страшна треска од граната,
Силну таму огањ колебаше,
А топовска ватра разгоњаше,
Колика је рика од топова,
Толика је зука од граната,
Како често топови пуцају,
Гранате се у ваздух сретају!
Боже мио страшне грмљавине,
За три дана и три ноћи тамне;
А четврти дан се одморише,
И са бојем мало престадоше,
Јер дођоше неки од грађана
Те молише књаза Николаја:
"Молимо те црногорски кнеже!
"Немој више да бијеш Нишиће,
"Те освојиш сву Ерцеговину -
"Ми смо твоји онда свакојако -
"Ето цара, па ка' учините,
"Само у нас више не дирајте."
А вели им Петровићу кнеже:
''Ви све Турци живите на лаже!
"Доста сам вам на образ гледао,
"Чувао вас, па се наканио -
"И више вас оставити нећу.
"А заиста жалим сиротињу,
"Ма грехота сва на вашу душу -
"Што ја бијем сиротињу љуту,
"Но се јадни предајите Турци,
"Побиће вас богме Црногорци,
"Не можете града одржати,
"Сви да ће те у њем изгинути."
Ал се Турци предати не хтеше,
Но се у град опет поврнули,
И крвава боја обновише,
Што се Срби ближе примицаше,
Турци дубље шанце поправили,
И све вишу ватру просипаше
Од почетка па за двадес' дана
Ал шта ради турска Чађавица,
Ватру сипа преко Студенаца,
Непрестано и ноћи и дана,
То највише Србу пркосаше,
И немира ноћом задаваше,
Док је Срби на јуриш узеше.
Једног дана до мрклога мрака,
Из топова бјеше ватра јака,
Све на тврду кулу Чађавицу,
Топови је наши запалише,
И до земље сву је оборише.
Ема Турци бјежати не хтеше,
Но у тврде шанце остадоше.
Сва се војска моли господару,
Да на јуриш узме Чађавицу,
А књаз жали да гину јунаци,
Ко да су му сви родни синовци.
Боже мио велика јунака,
Књаз Пикола витезовах дика!
Син је Мирка највећег јунака!
А лепши је од Прајског Фридрика!
То је Србин ријетких прилика,
Сваког дана и свакога боја
Јаше кнеже висока Гаврана,
Па све лети од шанца до шанца,
Гледа војску намјешћа топове,
Браћу грли, ставља у редове.
А мјесеца Августа седмога,
Три је чете одвојио друга,
Од Лукова, Жупе и Рудина,
А једна је чета Пјешиваца,
Пред четама три храбра витеза:
Командијер Николићу Јевто,
С Пјешивцима Новаковић Бајо,
С Рудницима Балетић Стеване,
Да на јуриш приме Чађавицу.
Кад се чете за удар спремише,
Своме књазу руку пољубише,
И од њега благослов примаше,
Вечераше па се окренуше,
Са три стране тврдој Чађавици,
Све се тајно примичу јунаци,
У по ноћи на шанце удрише,
И за шанце турске дохватише,
Заграхаше, огањ опалише,
А кад Турци Србе угледали,
Сви у граду брзо утекоше;
Ма их Срби добро испратише,
И десет им глава посјекоше;
Па у граду Турке ућераше,
И на шанце топове ставили,
На главицу тврду Чађавицу
Па одатле града бомбардају.
Пошто паде тврда Чађавица,
Већ је турска снага ослабила,
Али опет неће на предају,
Но се бију муче и страдају.
Ма се Срби ближе примицаше,
И Турци се граду одмицаше,
Они бише дошли на предају
Но с' од цара помоћи надају.
Тако траја за педесет дана,
И без боја мало прође дана,
Док у томе дођоше топови,
Из Русије тешки баљемези,
Два по мања, два доста велика,
Гранат му је од дванајес' ока,
А мегдан му од три пуна сата,
Ђе удара добро се познава.
Те топове кнеже уређује,
Ш њим је конзул Јонин из Русије,
Богољубов полковник Русије,
Официра још пет из Русије,
Академци од артиљерије,
А са њима и Врбица Машо,
Уредише па их примакоше,
И свијема ватру припалише,
Загрмјеше велики топови,
Ка' с облака муње и громови,
И по граду чуда починише,
Млоге тврде куле саломише,
Бију града са четири сата,
Стоји писка жена и ђетета!
Ал се Турци опет не предају,
Но се муче, у огњу страдају,
Ема су се грдно препанули
И са бојем доста. ослабили.
Ма предаје без јуриша нема,
Црногорац већ се зато спрема,
Јаше кнеже дебела Гаврана
И одваја војску за јуриша,
Један барјак Бјелопавловића,
Са Максимом од Павићевића,
Павковића и Вражегрмаца.
Сто и двадес' бирани јунака,
А пред њима Бошковић војвода.
А три чете од Ерцеговаца,
Од Гацкога и Невесињаца,
А пред њима до три командира,
Једно соко Мићуновић Баћо,
А друго је Зимоњић Стеване,
А треће је Гргуров Никола,
Једна чета Жупа и Луково,
А пред четом Николићу Јевто,
А шеста је чета Пјешиваца,
Од команде Мијушковић Ђоке,
А пред четом Контићу Радоје.
Књаз Никола чете разредио,
Ерцеговце и Бјелопавлиће,
Да ударе на Пиперске шанце,
На Пиперске и на Мушовића.
Командира Николића Јевта.
Усред поља на кули Џидића.
А Радоја с четом Пјешиваца,
Од Требљесе-Петрову главицу,
Поред Јевта на бијелу цркву.
Кад се чете за удар спремише,
Господару руку пољубише,
И с другом се браћом поздравише,
Па на удар јуначки пођоше.
Боже мио дивније јунака!
Красна кита једнаких момка,
Сваки носи оштра јатагана,
А на раме пушку острагуна,
Сваки лети као на весеље!
Јер то сматра највеће поштење,
Е се многи за јуриш грабише,
Ал свијема кнеже не даваше.
А двадесет седмога Августа,
Свака чета са свог пође мјеста,
Ерцеговци и Бјелопавлићи
Од запада преко Студенаца,
У по ноћи на Турке уд'рише,
За шанце се турске доватише,
И Турцима добро вече зваше,
Па у шанце пушке опалише,
А најпрви Бјелопавловићи,
У Пиперске шанце ускочили,
И два шанца тврда освојише,
И двадесет глава посјекоше.
Ерцеговци у том ударили,
И српске се чете саставише,
На бијеле Мушовића куле,
Сви у граду Турци утекоше,
А топови турски загрмјеше,
Страшна ватра мирну ноћ разбија,
Никшићу се већ влада мијења!
Ал шта ради Николићу Јевто,
Шесет снопа савезао прућа,
Са стотину и педесет друга,
Пруће ваља преко поља равна,
Те се крије за снопове војска!
Боже мио среће за јунака,
Свака чета срећно извршила,
И све шанце турске заузеше.
А само им педесет погибоше,
И толико ране задобише,
И погибе Јовановић Мило,
Од витешког села Марковине.
Ема су их Срби осветили,
И тако се сву ноћ пушкараше,
А у зору на град јуришаше,
Скендер бега зову на предају;
А бег види ђе Турци бегају,
Већ се ино њему не могаше,
Но се књазу предати мораше,
Па с низамом књазу излазио,
И кључе му од града предао,
Још на граду двадесет топова,
И све друго оружје од боја,
Од града му врата отворио,
И књазу се као роб предао,
Преда себе и цијелу војску,
И обори заставу Стамболску.
Књаз Никола срца милостива,
А срце му од радости плива,
Па Турцима живот поклонио,
И све добро што је њихно било,
Само да су књазу поданици,
Као што су други Црногорци.
Браћо моја и дружино драга,
Да лијепа и знатнога дана.
На двадесет деветога Августа -
У Никшиће бјеху два весеља,
Освојење града Никшићкога!
Дан рођења цара Александра!
На све стране плотуни се пале.
Шта ј' од тога љепше погледати?
Шта л' Србину радосније бити?
Побједитељ како у град ступа,
А за њиме црногорска трупа,
Свака чета под заставе бојне,
Под команде у редове војне,
А са књазом врховна господа,
Посланици европскије двора,
А врховна свита одабрана,
Што је такве небиј од Душана.
Ту су брате девет Петровића!
Као девет брата Југовића!
Ту је дошо Божо Петровићу,
Да честита славу господару.
Војводе су од свију племена,
А пред свима витез књаз Никола!
На Гаврану хату високоме,
Свијетли се у злату чистоме,
Дивна ли га породи Душанка -
Српска земља његова је мајка,
Која данас отвара му врата,
Побједитељ већ напријед ступа.
А за њиме црногорска трупа,
Поред књаза тробојна застава,
На коју су ките позлаћене,
И на њојзи Христово знамење.
Књаз Никола у град улазаше,
Од војске се гласи разлегаше,
Књаз Никола да живи, викаше,
Силно "ура" ваздух пробијаше,
А топови с града одјекују,
Те улазак књаза поздрављају.
Пошто књаже града прегледао,
Бандеру је своју намјестио,
Па је свијема краљевима јавља,
Да Никшићем књаз Никола влада.
То је Никшић и Оногошт стари,
Што су Срби на њем' војевали,
Од Косова до књаза Николе;
На његове крваве бедеме,
Многе српске главе окапаше!
А витешке мајке лелекаше!
А сад у њем живе Црногорци,
Отоманах славни побједници!
А докле је града Никшићкога,
И у њему народа српскога -
Књаз Никола неће умирати -
Народ ће га вјечно спомињати.
Нека живе Срби Црногорци!
И ви здраво часни слушаоци.
Нема коментара:
Постави коментар