Буне и устанак у Пиви
Од 5. Маја до 15. Авг. 1875. г.
Кад се хћаше у Ерцеговину,
Да се Срби дижу на оружје;
За слободу да се крвца лије!
Још од прошле подгоричке буне -
На Цетиње чине договоре. -
Чују Срби да се нешто шије, -
На крајине духови се буне -
На Црквице у Ерцеговину,
На Ерцега Шћепана - старину -
Црквичани збора учинише -
Под Турцима да не живе више,
Па послаше Живковић Мушана,
У Тушину Церовићу Бану.
Кад Новици Мушан долазио,
Овако је бану говорио:
"O војвода Церовићу бане!
"Невоља ме к тебе доћерала,
"Турски нам је зулум одолио!
"А највише од Шајиновића!
"Отеше нам земље у Црквице,
"Наше земље ору на срамоту!
"Ми већ зулум трпет не можемо,
"Па ме село к тебе оправило -
"Да нам кажеш шта ћемо чинити,
"Јал ћемо се са Турцима бити,
"Јал срамотно свој дом оставити?
"Како речеш ми ћемо слушати."
А вели му Церовићу Бане:
"О Мушане, весела ти мајка,
"Тешко свуда Србу од Турка.
"Добро није ни једно ни друго,
"Ма је боље што је поштеније,
"Ако мира учинит' можете -
"Гледај како, те се умирите,
"Ако л' не биј међу вама мира,
"Што је ваше да ага не дира:
"А ви боме учините кавгу,
"Е је пречи образ но имање -
'Неће дуго ово трајат стање.
"Па Мушане ако буде кавге,
"Скупљај што мож' највише дружине,
"Па кољите и туците Турке,
"Нека знаду да сте у ајдуке,
"А сва ваша чета са чељадма -
"Ја ћу за вас гледати џевапа."
Одатле се Мушан подигнуо,
Па га ето на Језера равна,
И ту нађе од Пиве ускоке:
Два витеза два Плошчића млада,
Јес' два брата Шћепана и Сима,
Два витеза два Крунића млада,
Јес' два брата Шабана и Сава,
А са њима Сукновић Новаче,
Шести бјеше Загорић Шабане,
Све ускоци од Пиве крваве,
Кад се Мушан ш њима састануо,
Сву им своју тугу показао,
Па с одатле браћа подигоше,
Из Дробњака у Црквице равне.
Црквичане браћу сакупише,
Мушан каза шта је реко Бане!
"Него браћо чељад да мичемо
"У планину да све уклањамо."
Тада рече Крупићу Шабане:
"Ма јуначки браћо сви прегните,
"Јер немојте да се издајете;
"Ко издао рђа га убила,
"И рђа му на оружје пала,
"А ми ћемо с вама на Турчина,
"Утекли смо и ми од зулума!"
Докле Срби чељад испратише,
У планину и мал помакоше,
Шабан Крунић чете арамбаша,
Сведе чету у Пивљанске Плути,
На ждријело у Великој Гори,
Да чекају зулумћаре Турке,
А на име браћу Шајиниће.
Маја царског пролетњег мјесеца,
- Седамдесет и года петога:
Једног дана ево ти Турка,
Ал нијесу браћа Шајинића,
Него туре јузбаша Ферате,
Са тридесет друга потурице.
Све кордуни са града Недајпа,
На Гацко су ајлук приватили,
Па се опет натраг повратили,
Носе паре а јашу парипе,
Зорно иду и турски певају,
Од Срба се јаду не надају,
На засједе српске нагазили,
И ајдучке пушке запуцаше,
Многи Турци с коња попадали;
Док бусије Турци поватали,
Јатагане Срби потегоше,
Па у Турке јуриш учинили,
И почеше касапити Турке,
И витешке крвавити руке,
А најпрви Шабан арамбаша,
Двије турске одрубио главе;
А трећи је њега погодио,
И Шабану срце опалио,
Шабан паде повика Мушана:
"Ђе си брате, ја сам погинуо,
"Но ми недај главу у Турака."
То изрече душу испуштио,
К њему соко Мушан долетио,
И турску је главу уграбио.
Па од брата метериза гради!
Но и њега задесише јади:
Турска га је пушка погодила,
Паде Мушан код брата Шабана.
Кад виђоше Срби, јуришише,
За грла се с Турцим поваташе,
И свијема главе посјекоше, -
Шабана је Саво осветио,
А Мушана Новак осветио,
А остали сваки на својега,
Не утече Мује ђавољега.
Одатле се чета подигнула,
Арамбаше мртве однијела;
Помаче се горе у планину.
Задобише спомен на мегдану,
Ал су Срби одвише жалосни -
Четовође што су изгубили,
У планину оба погребоше,
Па се на гроб њихни огребоше
И жалосно за њима плакаше,
И на гроб се њихни зарекоше,
Да ће вјечно светит арамбаше,
Док је коме на рамена главе.
То стајало доба неколико,
И већ прође љето свеколико;
Све ајдуци с Турцима се преже,
Арамбаше своје да освете.
А жалосне сестре Шабанове,
И жалосне сестре Мушанове,
Све за браћом туже по планина;
Како туже жалосно наричу!
Крвника би срце заболило -
Све спомињу два брата Плошчића
Два витеза Шћепана и Сима,
А то браћа гледе и слушају.
У Августу јесењем мјесецу,
Шћепан опет сакупи дружину
Неке ћу ти казат по имеиу:
Прво су ти два брата Плошчића
И капетан Кецојевић Иво,
И делија Гаговићу Миро,
А пети је Шарац Радоица,
А шести је Ћетко Громазићу,
Из Дробњака Милан Ћеранићу,
Ш њима чета од четрдес' друга,
Све јунака из Пиве ускока.
Чета пође у Пиву камену,
На Сиљковац тврди починуше,
И ту конак ноћни учинише.
Па на далек стражу истурише,
Ту рекоше да чекају Турке,
Од Горанска, али од Недајна,
И ту не би већ дуго чекања,
Стража јави Плошчићу Шћепану:
"Арамбаша ево нам Турака
"Само двадес' на двадес' парипа."
Тада Шћепан друштво намјестио,
Око пута тамо и овамо,
А најпрви Шћепан арамбаша.
Док ето ти на коњма Турака,
По двојица језде упоредо,
А бошњачки јашу и пјевају,
Ма све пазе од Срба се боју.
Кад наљегли међу ајдуцима,
Шћепан пали пушку острагуна,
И све пушке српске запуцаше:
С коња седам Турака падоше,
А сви други коње одсједоше,
Заузеше крај пута бусије,
Са Србима боја затурили,
И јуначки Србе дочекали,
А онбаша један од Турака,
Смртно рањен лежи насред пута,
Смртног чита свога оченаша!
Псује Србе а зубима шкрипа,
А гледа га Шћепан арамбаша,
Па потеже свога јатагана,
Из бусије Србин излетео.
И Турчину главу одрубио,
А другога Миро Гаговићу,
А трећега Кецојевић Иво,
Четвртога Шарац Радоица,
А петога Ћетко Громазићу,
А остали сваки на својега,
Седамнајес' посјекоше глава!
А троица утекоше жива,
А ћера их Ћеранић Милане,
С јатаганом у јуначке руке,
И једнога стиже да сијече,
И по њему ножем удараше!
Али Туре малу пушку пали,
И Милана у срце удари,
Паде јунак и гласа не даде;
Ма дружина њега однијела.
Док у томе турски индат дође,
Са врх Пишча с Љешевића куле,
И мало се боја претурили.
У планину Срби замакоше,
А бој чуо Радовић Радуле,
Са висине села Борковића,
Па дозива свог сина Обрена:
"Паши сине свијетло оружје.
"Те искупљај комшије сељане.
"Срби ено с Турцима се бију."
А кад Обрен сакупи дружину
Од Борича и од Борковића,
Под оружјем тридесет јунака,
Рече Радул српски кочобаша:
"О Пивјани, моја браћо драга!
"Ви сте чули почела је буна
"С Невесиња, па се раширила,
"Ето ђе је и до нас допрла,
"А ми смо се браћо задоцнили,
"Што нијесмо давно започели,
"Да с Турцима учинимо кавгу.
"Ви чујете боја на Сиљковцу
"Некоме је закукала мајка,
"Јал' од Срба, ја ли од Турака,
"Него браћо и ми да почнемо,
"Таман данас на свету Госпођу!
"Са Турцима да се покољемо,
"Ђе се прво ш њима удесимо,
"Сада замном ко је витез прави,
"Ком је мило поштење добити,
"А ко неће он ће се кајати,
"Дружина ће на њега пљувати!"
Радул пође, а за њим дружина,
Па их ето кули Љешевића,
Али Радул има шта виђети,
Скупила се гомила Турака,
Све кордуни од башибозука,
Те копају погинуле Турке.
Тада рече Радуле дружина:
"Ево среће да почнемо кавгу;
"Комарда је била од Турака,
"Него чујте па ме послушајте -
"И на ме се браћо угледајте;
"Кад дођемо, да се учинимо
"Да им копат' мртве поможемо -
"Ја ћу први удрит на јузбашу,
"А ви сложно сваки на својега,
"Не виђела мајка ни једнога
"Ко издао у дружини друга,
"Сада к њима сви с помоћу Бога.'
А кад Срби дошли међу Турке,
Радуле им Бога називаше.
А Турци га криво погледаше,
Јер су љути, а на Србе мрзе,
Ал незнаду шта Пивјани мисле.
Кад Радуле до јузбаше дође,
У срце му кубурлију пали,
И Турчина мртвога обали.
Кад остала браћа угледаше,
Сви једанак пушке опалише:
Само некће Ристо Јоковићу.
Ма и Турци огањ учинише,
Поглавицу Радула убише,
А кад виђе Радовић Обрене,
Ножа вади па јуриш учиње,
Од Турчина главу уграбио,
Те Радула оца осветио,
Па повика Пивјане јунаке:
"Јуриш браћо сијеците Турке,
"Ђе си болан Ристо Јоковићу,
"Зар се тако бије на мегдану."
Како паде Радовић Радуле,
Тада Срби боље кидисаше,
И петнајес' глава посјекоше,
За Радула, па их све пребише.
Још не бјеху боја раздвојили,
А добра им помоћ прискочила,
С Пишча села тридесет јунака,
А пред њима Петар Ђуричићу,
И Трипковић Сојо и Никола,
Војиновић Ристо и Ђорђија,
И са њима Кулић Милутине.
Чим дођоше у Турке удрише,
Око куле Турке рашћераше,
И четрдес' глава посјекоше.
У кулу се неки затворили,
А на кулу Срби ударили,
И бијелу кулу запалише,
Неки бог зна у њу изгореше,
Неки Турци с бојем утекоше,
Србима се још мало чињаше,
Ударише на новом Чардаку,
На ђуприју воду Комарницу,
Те и њега огњу предадоше
Па се тада Срби одморише
Четобаше своје осветише,
И устанак у Пиву почеше.
Свијета'о им образ на мегдану,
А ми браћо здраво и весело!
Нема коментара:
Постави коментар