Бој на Горици код Подгорице

Бој на Горици код Подгорице

28. Јуна 1876.

На хиљаду и осме стотине,

Седамдесет и шесте године,

Црна Гора Турској заратила,

За слободу браће под Турцима.

Николаја Петровићу књаже!

Оде с војском у Ерцеговину,

Надвојводу Петровића Божа,

Посла њега земљи Арбанији.

Када Божо на Морачу дође

На Рогаме више старе Дукље

Ту је главни логор намјестио,

И на мјеста страже истурио,

Преко воде око Подгорице

Крајем поља до славне Златице.

Војеводу Дрекаловић Марка

Оправио у Куче камене,

Да уреди Куче под команде,

Командира Кусовац сердара,

С батаљоном од Љуботињана.

На врх брда Спасове главице.

А Дрецуна подкомандир Јока,

С три стотине избрани момака,

На обалу ријеке Мораче,

Више моста према старе Дукље;

А предстражу стотину Пипера,

На Горицу близу бјеле цркве,

Близу цркве и турски шанаца,

Двадес осмог Јунија мјесеца,

Турска се је војска подигнула,

Из бијеле варош Подгорице,

Има војске петнајест табора,

Пред њом Салик паша Бабезићу,

Паша право ка Горици пође,

Турске шанце да допуни војске.

То виђела црногорска стража,

Са Горице стотину Пипера,

Па мишљаху е ће на њих Турци,

Те Пипери кавгу затурише

И с Турцима бити се почеше.

Ово гледа Пилетићу Перо,

Па дозива поп Дрецуна Јока:

"Ђе си попе рђа те не било!

"Пипери се нама затријеше,

"Ено на њих Турци ударише,

"Зар хоћете учинит' издају -

"А шта ћете казат господару!"

А то чуо поп Дрецуне Јоко,

Ма је витез зао од укора,

Па повика што му грло дава:

"Ко то мене назва издајником!?

"Ја никада издавао нисам!"

Па повикну своје соколове:

"За мном браћо родила вас мајка!"

Па полеће преко поља равна,

А са њиме триста соколова;

Они мисле кукала им мајка,

Е је сила турска кидисала,

И Пипере браћу опколила,

А оно се само бију страже,

Салих паша стоји према цркве.

А кад Дрецун Турке угледао,

Посред поља на њих ударио,

Лети попе преко поља равна,

Поред њега четири витеза,

Дрецун Филип и Кусовац Вуко,

А поред њих витез Крушка Прело,

И барјактар Јоветићу Мато,

А са њима триста соколова,

Од племена све Љуботињана.

Кад се близу Турцим' примакоше

Сви по једном пушке опалише,

Па пламене ноже повадише,

Па у Турке јуриш учинише,

И почеше касапити Турке,

И витешке крвавити руке;

А Турска их сила дочекала

Са великим бојем из пушака,

Богме брате заче сјеча јака!

Срби чине пораз од Турака

Турску војску чудно рашћераше,

И комарду вељу направише,

А кад Турци чудо угледаше,

Да их шака Срба искомати,

Сви на Србе јуриш учинише,

Међу собом Србе стријељаше:

Паде Јоко знаменита глава

Рањен лежи од многије рана,

А ето ти на њега синовца,

Ћаше јадан да понесе стрица.

Но је тежак жалосна му мајка,

Пуче пушка погоди синовца,

У раме му руку саломила,

А три сина попова рањена,

Виђе попе да се преварио,

И лијепу главу изгубио,

Скиде с прса својих пет ордена

Па синовцу даде у рукама,

Па га закле да са њима бјежи,

Већ почели бјежат Црногорци,

А гоне их и сијеку Турци;

На рањена попа нагазише

На главу се Турци пограбише,

А поп рањен револвера пали,

И четири код себе обали

А двојицу сабљом осмртио,

Док и своју главу изгубио.

Свијета му образ ко витезу.

Турци Србе напријед погнаше,

Докле страже српске прискочише,

Те у поље Турке уставише,

И рањену браћу сусретоше,

Бој не траја ни за уру дана

А погибе толико јунака!

Од Пипера седам погибоше,

А тридесет и пет с Љуботина!

Знатна глава поп Дрецуне Јоко,

И ш њим Крушка подкомандир Преле,

И барјактар Дрецуне Филипе,

То делија бјеше у јунаке,

Па Кусовац Вуко барјактаре,

И барјактар Јоветићу Мато,

А шесдесет има рањеније.

Срби су се дивно замјенили,

Ал с незнања грдно изгинули.

А кад виде надвојвода Божо!

Зачуди се и жао му било,

Па овако ријеч говорио:

"Јао мени браћо Црногорци!

"Жалоснога од рата почетка!

'А жалосна боја изненада!

"Ко је ово данас учинио -

"И пред књазом мене застидио,

"Оружје му рђа попанула!

"Ма у здравље мојих соколова!

"Брзо ће их осветити Божо!

Што је реко није преварио.