среда, 15. фебруар 2012.

Узимање града Коритскога

Узимање града Коритскога
и кула Диздаровића

8. Августа 1875. год.

Вино пију три српска сокола,
У планини под јелом зеленом,
Када има вакта и земане,
О великом дану Госпођини,
На троглаву високој планини.
Сва три ћу ти по имену казат:
Соко Пеко са Кчева крвава,
С њим војвода Зимоњић Богдане,
И војвода Бачевић Максиме,
Вино служи Јакшићу Алекса,
Са средине из Херцеговине,
Од чувена поља Невесиња;
Вино пију разговарају се
О злу турском, а о добру српском
Соколови разговарају се:
Кудије ће проводити војску,
А кудије чете упуштати.
На које ће друме запанути,
Које кланце чете ухватити,
Како ли ће дочекат' Селима,
И Дед-агу пашу од Липника;
Који су се цару присегнули,
Да угуше буну и устанак,
По крајини, по Херцеговини;
Да ухвате српске харамбаше!
И повежу у тешке синџире,
Повезане под Видин да пошљу,
Ђе ће њима кости скапати!
Соко Пеко дружби проговара:
"Браћо моја Срби соколови!
"Најприје нам треба ударити,
"На Корита и Диздаревиће;
"Град коритски треба прихватити,
"И раставит Гацко од Билеће,
"Од Билеће и Требиње града,
"Тиме ћемо отворити џаде,
"Да идемо ласно Невесињу,
"До Загорја и студене Дрине."
Сви су они Пека послушали,
И скочили на ноге лагане,
Те су своје чете окупили;
Четницима наредбу издали,
Да примичу чете Коритима.
Они добре коње појахали.
Прије чета стигли у Корита,
Ту су нашли сердара Тодора,
И Форцане Трипка и Васиља,
Ђе уходе града и Корита.
Божју помоћ назива им Пеко,
Са дружином са соколовима;
А они им љепше прихватили,
И лијепо мјесто начинили
Соколови питају Форцане,
И сердара Драгова Тодора:
"Наша браћо, храбри Херцеговци,
"Како ћемо удрит на Корита,
"И бијеле Диздареве Куле,
"Како ћемо и с које ли стране?"
Зборе они Пеку и Богдану,
И војводи Баћевић Максиму:
"Ласно ћемо удрит на Корита,
"На Корита и Диздаревиће,
"Град коритски ласно прихватити:
"Но је мука са Диздаревићем,
"Ни с крви се Диздар предат неће,
"Неће пуштит бијелијех кула,
"У кулама голијемог блага,
"Кога нема у Херцеговини,
"У свој Босни и Старој Србији;
"Нит у Срба нити у Турчина,
"Ни у мудрог тамо Латинина."
Тада збори војвода Максиме:
"Да им ситне књиге накитимо,
"Нека нама дођу на предају,
"Што је бега од Диздаревића,
"Па ћемо и живот поклонити,
"И нек иду куд је њима драго,
"А за куле и остало благо,
"Нек се они ни мало не брину,
"Ми ћемо га лако оставити,
"Благо оставит а сачуват куле,
"Ка' и друге по Херцеговини,
"Што мислимо нашки поградити!"
Зимоњић је перо прихватио,
Те написа књигу шаровиту:
Првом бегу од Диздаревића,
Књигу шара с њом се разговара:
"Чуј Диздаре није пријевара
"Ево војске и ево војвода,
"Таман беже на Корита равна,
"Па тако ти дина и амана!
"Ти баш чини како ти је драго!
"Немој слушат шта т' у књизи кажем
"Јер знам напрјед вјеровати нећеш!
"Већ ти вјеруј твоме османлији,
"Што те држи да га добро храниш!
"И да његов коморџија будеш!
"Аговање и ваше господство,
"Беговање и велики тутањ,
"Пропаде вам кад и Али-ага,
"У Мостару од вељег мушира,
"Од Омера војске командира!
"Сад ти кажем јасно и лијепо,
"Да ћемо вам беже ударити,
"На бијеле куле и оџаке,
"И на бедем града коритскога!
"Ако нећеш гинут на оџаке,
"А ти ходи нама на предају,
"Са безима од Диздаревића;
"Ми ћемо вам живот поклонити,
"И пуштит вас куд је вама драго!
"Драг' вам мору, драго л' вам Цетињу,
"Драг' Неретви ил' Миљацкој рјеци;
"Четири вам воље одабране,
"А четири стране од земаља,
"Па идите куд је вама драго!"
Кад бегови књигу проучили,
И виђели што им ситна каже,
Ни мало им мило не бијаше;
Ал прегоше да скупа изгину,
И да трага од њих не остане,
Само влаху да се не покоре!
Па одговор војводама пишу,
И Соколу Пеку Павловићу.
Књигу пишу а пријету Пеку,
Са његовим одабраним друштвом;
"Није ласно узети Корита,
"Ни тврдога града коритскога,
"Ни бијеле куле и оџаке
"- У бегова од Диздаревића,
"Без велике војске и топова;
"Па и тада треба оставити
"- Ми велимо један мјесец дана,
"Онда ћемо виђет шта ће бити,
"Од вашега зора и јунаштва,
"И онога ко вас научио!
"Ето бези одговарају вам,
"Са бијелих кула и оџака,
"Да дођете баш кад вам је драго
"- Бези ће вас знати дочекати,
"А знаће вас добро поздравити:
"Тако ће вам доћи на предају,
"Тако су се од вас препанули!"
Али ко ће Пека уставити,
Кол' уставит Зимоњић Вогдана,
Ко ли побро сокола Максима,
Кол' потомка Мићуновић Вука,
Од Трепача Ђуричина Баћа,
И остале редом витезове:
Да прсима на град не ударе,
Без и једног топа и кумпаре
Ка' што су се Срби научили,
Обаљиват куле и градоре,
И добиват јуначке мегдане.
У томе се војска искупила,
Са свих страна на Корита равна
- У томе је ноћца ухватила
- Војсковође војску разредише,
Око града и бијелих кула.
Испред зоре на четири сахата,
Запуцаше бистри џефердани,
Заграхташе млади убојници:
Отвори се ватра из пушака
- Низам брани града и Корита,
Залуд брани кад га не одбрани.
Бези бране куле и оџаке,
Залуд бране кад их не одбране.
Соко Пеко нагони гаврана
До бедема коритскога града,
А Алекса под бијеле куле;
Па из гласа бега дозиваше,
Да изађе на мегдан јуначки!
Соко Ђоко кликује јунаке,
"Јуриш браћо, српски витезови,
"Да уз љестве у град ускочимо;
"Као што су мрки Црногорци,
"На Жабљаку међу отокама!"
Тада Срби јуриш учинише
Уз бедеме љестве намјестише,
А на бедем граду искочише,
Искочише са свакоје стране.
Игра Пеко претила гаврана,
Око тврда града коритскога
На капију догнао гаврана,
И ту нађе војводу Максима,
И војводу Зимоњић Богдана:
Те од града развалише врата!
Соколови у град улећеше,
А за њима Мићуновић Баћо,
Сердар Тодор и оба Сфорцана,
Стаде писка по граду низама,
Стаде клепет љути јатагана;
Угрезоше Срби витезови,
У црвену крвцу до кољена!
Заредише љути јатагани,
Кастрит' месо кад су научили,
Од Турака тешких зулумћара.
До сванућа и огранка сунца,
Град коритски Срби прихватише,
И бијеле куле и оџаке,
Од бегова од Диздаревића;
Без и мало своје погибије,
А са грдном турском касапницом.
Што под сабљу и јатаган љути,
Од Турака Срби не турише,
То послаше Кључу и Церници,
И широком Гацку и Липнику.
Доста глава Срби посјекоше,
Од низама и Диздаревића;
Ал' најбоља међу њима беше,
По имену Бега Ибрајима,
Што га Јакшић доби на мегдану,
Те му русу уграбио главу;
Уграби му хата од мегдана,
А скиде му пусат и оружје;
Код њег' нађе до три ћесе блага,
Па их себе спушти и њедарца.
- С бега скину златну амајлију
У амајлији берат од султана,
Да му нико судити не може,
Без султана и вељег везира!
Војсковође ујавише војску,
У бијеле куле и оџаке
- Ту нађоше небројено благо:
Осамдесет бистрих џефердана,
А толико леденица гуја,
Па толико срмали ханџара
- Тријест и три токе с канатима
А толико зелених долама;
Па бињишу и краткоме ћурку,
Ни броја се побратиме не зна.
Тријест и три хата и парипа,
Под ратима и бојним седлима,
Под ратима и под пусатима,
Кубурама и кубурлуцима;
Осамнаест оштри димишћија,
Ни коване ни чекићоване,
Већ од сребра и од суха злата,
Саливене коре и балчаци,
А оштрице од челика вита!
А у граду сушке и џебану,
И тајина што за војске треба
- Било свега колико је доста,
И за војске и за војсковође.
Накити се Србин одијелом,
Наоружа пушком са Турака,
Са Турака праха и олова;
Па окрену низ Херцеговину,
Пјевајући, и бојак бијући,
Са Турчином српским зулумћаром.




Нема коментара:

Постави коментар