Освојење града Бара
29. Децембра 1877.
На хиљаду и осме стотине,
Седамдесет и седме године,
Књаз Никола када Никшић прими,
Војску крену југу у Жупини.
У октобру јесењем мјесецу,
Силну војску сведе у Црницу,
Има војске тридес' батаљона,
Од нахија и свију племена.
Добра војска а доста топова,
А топџије што не роди мајка,
А топџинска до два командира,
Јес' Врбица Машо војевода,
И делија Вукотићу Ђуро,
Собом носе тридесет топова,
Разне врсте калибера нова.
Књаз Никола у Приморје пође,
На Суторман на границу дође,
На Суторман града освојио,
И вас низам царски заробио.
А док сиђе мору на обалу,
Сваку прими турску караулу.
Па напријед ко змај полетио,
За три дана три града примио,
Хај и Нехај мору на обалу,
Спича града чувена одавна,
Па високу Понту у крај мора,
Све то прими са мало отпора.
По том кнеже на Бар ударио,
Барску варош на јуриш узео,
Ту се Срби блага накупише -
Па тврдога града опколише.
Књаз Никола Приморјем завлада,
Из топова поче бити града,
Примаче му велике топове,
Што их бјеше на Бар задобио,
То је веле сила од топова,
Што доћ' могу само преко мора,
С турском пушком Турчина погађа;
На бијелу Антивару граду,
Црногорци силни огањ даду.
Мудри витез Врбица војвода,
Примакао топове до града,
Сви од једне пуцају команде,
И у Бару страшна чуда граде!
Све по двадес' заједно пуцају,
Ал бедему наудит' не могу,
Јер је силан бедем Антивара.
Топовско га ђуле не обара,
Машо туче у граду домове
И обара све до земље црне.
Ма ни Турци не сједе залуду,
Но све пале топове на граду,
Силан огањ на Србе сипају,
Непрестано дан се и ноћ бију.
Срби освуд града опасали,
И свуд тврде шанце подигнули
Али пушка већ за града није
Само бој се из топова бије.
Страшно бије Врбица војвода
Ни једно му на празно не пада.
Ма шта ради Петровићу кнеже!
Тај верховни командант витеже!
Душанске га мисли обузеле -
Витешке га жеље покренуле -
За питому земљу Арбанију!
За ту своју стару ђедовину!
У шатору никад не сјеђоше -
Него вазда на топове бјеше -
Свако јутро пређе зоре дође,
С топовима управља и гађа!
То је чудан витез нишанџија!
Главна слика у свијет топџија.
На кнеза су ка снијег хаљине
Ал од праха све су поцрњеле!
Та жестока битка из топова,
Не престаде за петнајес' дана -
Док све куле у град саломише,
Ал се Турци под сводове скрише.
Књаз позива Турке на предају,
Али они за то не смишљају -
Јер с' од цара помоћи надају -
И у наду гину и страдају.
Бар је срушен цио до темеља -
Али стоја подоста неђеља -
Град се неда на јуриш узети,
Док му муке одоле од глади,
Кад је књаже згоду увидио,
Половину војске оправио,
Низ питому земљу Арбанију.
До тврдога Скадра на Бојану.
Црногорци храбри полећеше,
Сву крајину до Скадра узеше,
И Скадру се близу примакоше,
Но их туде Турци дочекали,
На Бојаку моста запалили,
Те на Скадар Срби не могоше.
То све траја два мјесеца дана,
Док се чуло до Стамбола града,
Чује Хамид како свуда страда -
Али му је малаксала снага -
Јер је Москов близу Цариграда!
Већ залуду зове Мухамеда!
Нада нема да се даље бори -
Нит' од једа може да говори.
Ал највиши јади и несреће -
Црну Гору што с' ума не смеће,
Па дозива пашу Усејина
И љуби га као свога сина:
"Усејине твојега ти дина!
"Помогла ти ћаба и Медина!
"Узми сине шес' добри галија.
"И најтежи поморски топова,
"Што најтврђе сламају градове,
"Па се вози на Јадранско море,
"У Бар Турци у невољи цмиле -
"Без тајина и помоћи царске,
"Предаће се црногорском књазу,
"Удриће ми рану по образу!"
Браћо моја и дружино драга,
Кад се турска флота намолила,
Према Бару на Јадранско море,
Те виђоше храбри Црногорци,
Ђе се шећу по мору градови -
Ни мало им мило не бијаше -
Ема тврда мјеста заузеше.
Књаз намјести велике топове,
Крајем мора, да туче бродове,
Турска флота Србе напанула. -
Боже мио драги побратиме!
Кад топови царски загрмјеше,
Са сињега мора са галија,
Ђуле им је од педесет ока!
А пуца их четрдес' заједно -
Страшна јека као од громова,
Сва Румија тресе из темеља!
Кад мерзери турски загрмјеше,
Црногорске шанце оборише!
Стравише се богме Црногорци -
Ал су они од вазда јунаци!
Па топове крајем мора пале,
Дочекују турске оклопнице -
Турци с мора, а Срби из Гора.
Турци флоту близу догонише,
И са бојем зорно јуришаше,
У Лиману да извезу војску,
Ал не даше Црногорци храбри,
Да на суво искрцају Турци.
Црногорци све топове пале,
И гађају турске оклопнице,
Али њима ништа не штећаше!
Само што јој бандере сломише,
И неке јој лађе утопише,
Тако траја само бој топова,
За шес' дана, док неста бродова.
Цариграду утекоше Турци,
Задобише мегдан Црногорци.
А двадесет деветог децембра
Седамдесет и года седмога,
То дан бјеше највећег весеља
Црне Горе и седморе Брда!
Турци Бара града предадоше,
Безусловно књазу се предаше,
Предаше му града и топове,
Све оружје и друго што бјеше.
Књаз Никола отпушти робове
Жене, ђецу и царске низаме,
Све их посла морем Цариграду.
На Бар доби тридесет топова,
Ту бандере бјеху од краљева -
Па бандеру турску оборио,
А на мјесто своју поперио!
Па свијема дворовима јавља,
Књаз Никола да Баром управља.
Свијетло му име у потомству,
Ка великом Петру Павловићу!
Бар остаде тако црногорски,
Све до мора и реке Бојане,
Куда живе сада Црногорци,
На старину цара Неманића!
А сад здраво часни слушаоци.
Нема коментара:
Постави коментар