Устанак у Куче

Устанак у Куче

Знатна битка 2. Августа 1876.

Пуче пушка у шер Подгорицу,

Како пушка пуче гласовито

Потресла се земља Арбанија,

Босна равна и Ерцеговина,

Глас одјекну у Балкан планину;

Зачуло се свуда у Европу,

То је чуло све седам краљева!

Добру пушку, а добра Србина,

А убила доброга Турчина,

Добра пушка Дрекаловић Пера,

Погодила Крњић Јусуф-агу,

Што Перова добра отимаше,

Пери главу Турци посјекоше,

На комаде њега издробише,

У чаршију на сред Подгорице,

Па бацише у воду Рибницу!

Па с и горе Турци осветише,

За њег Срба петнаест убише,

Неколико и Црногораца;

То судише европски краљеви,

И крвнике Турке повјешаше,

Ал се Кучи цару одметнуше,

Па се к Црној Гори окренуше,

И пођоше од Куча главари

На Цетиње књазу Николају,

И пред њиме молбу учинише,

И овако књазу говораше:

"Свијетли књаже, драги господаре!

"Устали смо листом на оружје,

"Да се турског јарма отресемо,

"С Црном Гором да се сјединимо,

"Но нам дадни праха и оружја,

"И нашега војеводу Марка,

"Да уреди Куче под команду,

"Као што су твоји Црногорци.

"Ако нећеш тако учинити,

''Јадни ће се Кучи сатријети,

"Јер нећемо више раја бити,

"Све да ће се Кучи ископати.

"Но помози мили господаре,

"Јер су Кучи твоја браћа драга,

"Избави нас од љутога врага."

А вели им књаже Николаје:

"О главари моја браћо драга,

"И моја је још малена снага -

"Ја бих вашу жељу испунио,

"Ал још није од тога вријеме,

"А заиста заборавит' нећу,

"Вашу жељу брзо испунићу,

"Ви нећете више робовати.

"Но се држте до Видова дана -

"Док се дигне на оружје раја

"На крајеве од Ерцеговине,

"Што се теке ради и почиње,

"Онда ћу вам жељу испунити,

"И што боље могу учинити."

Браћо моја и дружино драга,

Што год иде све долази брзо, -

Док ево ти обећаног дана,

Топлог љета и Видова дана,

И устаде на оружје раја.

Тад усташе двије кнежевине

Црна Гора и Србија равна,

Да избаве браћу од Турака,

Књаз Никола и књаже Милане!

Турском цару рата објавише,

И на турске земље ударише,

Од Тимока до воде Неретве.

Од Мораче па до воде Дрине,

Затресе се земља од Балкана,

Облак паде на Балкан планину,

Из облака свијетлица планула,

Теке плану па се прегасила - -

Бугарску је тама притиснула.

Није тама него помрчина - -

Бугарска је мртви сан заспала

Сину муња. пукоше громови

Од Цетиња и од Биограда,

Стријеле им лете на истоку,

Дим притиште широко Косово -

Задрма се Балкан од Атона,

Ал Бугарска још сана борави -

А са њоме Призрен, Сарајево. -

То виђела са ловћена вила,

Па дозива на Авалу вилу,

Па одоше браћу да разбуде, -

Ал' то нису са планина виле,

Но два књаза с' Душанова царства,

Нити оно пуцаху громови,

Већ то бјеху књажевски топови,

Књаз Николе у Ерцеговину,

Књаз Милана Нишу и Видину,

А војводе Петровића Божа,

Од Мораче у Куче камене,

А са њиме два српска витеза,

Војевода Пламенац Илија,

И војвода Дрекаловић Марко,

Ш њима Срба четири хиљаде.

Како Божо у Кучима дође,

Куче Србе на логору нађе,

Па их Божа уредио лепо,

И даде им праха и оружја,

И војводу Марка бригадира,

Да с' Кучима у бој командира,

На Медуна града ударггше,

За три дана топовима бише,

Ал топови граду не шкодише,

А Турци се из затвора бране,

Не могли га Срби освојити,

Но га тако војском опколили,

Па на друге тврђаве удрише,

Од Медуна те до Подгорице,

И све тврде куле саломили,

На Стубицу и ниже Стубице,

На Орљево, па и на Дољане,

А низаме из њих ишћерали,

И Медуну тајин прекинули

Од Мораче до воде Цијевне,

И Медуна па до Подгорице,

Очистише племе од Турака;

Нападају и на Подгорицу.

Побуни се земља Арбанија,

Цар Мурате силну војску спрема

Арбанији тридесет хиљада,

А са војском Махмут паша влада.

Турска сила Подгорици дође,

На широку пољу Ћемоскоме,

Ту је паша мало починуо,

У лијепу варош Подгорицу

К њему дође паша Бибезићу,

Те мушира свога поздравио,

Па му сједе уз десно колено.

А кад паше говор поведоше,

Рече мушир паши Бибезићу:

"Салик беже, пашо Бибезићу,

"Како болан Куче упуштисте?

"Зашто царски бедем не чувасте?

А вели му паша Бибезићу:

"Махмут пашо, честити мушире,

"Ево има доба неколико

"Од како сам пашом постануо,

"Ја сам цару вазда вјеран био,

"И доста сам мука претрпио,

"Све од Куча и Црногораца.

"Али Кучи клета Колијевка

"Вазда нами о невјери раде,

"Све слушају Дрекаловић Марка.

"Ево има двадесет година

"Од како је Марко ускочио,

"А књаз га је војводом ставио,

"И Куче му у војводство дао,

"Такве змије у свој земљи нема.

"Он је други Скендер-беже бане!

"Нека Куче што је одметнуо,

"Но подмити љуте Арнауте,

"Благо даје и још обећаје,

"Да не иду на Карадаглију!

"А кад неће клети Арнаути,

"Сучиме ћу пашо војевати?

"А мучан смо земан дочекали -

"Карадаг је чудно пресилио -

"Чак пријете цару и Стамболу!

"Све говоре то је земља наша -

"Наша била, па ће опет бити. -

"А сада су добили оружје,

"Ћесар им је дао острагуше -

"А топове Србија им дала,

"А Русија пара и захире.

"Сад је ш њима мука боја бити,

"И ко ће се њима одржати,

"Кад такије љутије лавова

"Небиј' нашо ниђе у свијету,

"Још да их је на број онолико

"Стамбола би нашег освојили."

Кад је мушир чуо лакрдију,

Љутит пође у своју ордију,

Испод Куча војску разређује,

Уз Фундину често удараше,

Ал' на Медун доћи не могаше,

Но их Срби бише и ћераше,

У два боја грдно потукоше,

Док падоше мртви на хиљаде.

Тешко цмиле у Медуну Турци,

Јер од глади хоће помријети,

А паша се на муке видио

Е ће Медун предат се Србима,

Па је више војске сакупио,

Изгубљену те је допунио,

Па се спреми за Медуна града,

Да га отме јали да погине.

Пошто војску за удара спреми,

Па им слово од бодрости збори:

"Болан Турци срамота вас било,

"Што бјежите од шаке Ђавура!

"Који хуле нашу свету ћабу!

"Не вјерују свеца Мухамеда!

"Зар не знате ђецо пророкова

"Како пише светац у корану?

"Што му посла Алах са небеса,

"Да на земљи сатвара чудеса!

"Мухамеда ко гођ не вјерује

"Томе душа у рај доћи неће!

"За то вели у светом корану -

"Ко убије једног невјерника,

"Диндушмана нашег одметника,

"Да тај Турчин неће умријети -

"Њему душа у рај право шеће,

"У рај свети нашега пророка!

"Ђе су свеци Турски и Ђавурски

"А Мухамед свима заповједа -

"И на седам он рајева влада! -

"Но тако вам великог Алаха!

"И пророка свеца Мухамеда!

"И тако вам ћабе и корана!

"И Алина тешка буздована!

"И тако вам славе Фатимине!

"Не бјежите испред невјерника,

"Боље вам је свима погинути

"Па у џенет Мухамеду поћи,

"Који бјежи добије срамоту -

"А кад умре пође у џенему!

"Зато наши стари не бјежаше -

"Но се од њих свуд земља тресаше

"Невјерни су од стра умирали!

"Тако треба и ми да радимо,

"Ради среће и леба царева.

"Сад на ноге срцем јуначкијем,

"Ено Медун у Ђавурске руке."

Како паша слово изустио,

У ширину војску поставио,

Од Мораче до воде Цијевне.

Ето Турци уз Куче камене,

На крваве Рашовића куле.

А гледа их Црногорска војска,

Са висова поноснијех Куча,

Војевода Пламенац Илија,

И војвода Дрекаловић Марко,

Брзо своју војску уредише,

У четама све под барјацима,

Батаљони један до другога.

На лијево крило до Цијевне,

Ту је витез Дрекаловић Марко,

Ш њиме Кучи и Братоножићи,

А до њега Кусовац Сердаре,

И са њиме храбри Љуботинци;

А до Шкрња Ђоко Пејовићу,

И са њиме храбри Цеклињани;

А на десно крило до Сјенице,

Ту је соко Радовић Јовица,

С батаљоном од Бјелопавлића;

Срби добре шанце поградише

До Медуна града бијелога,

Командијер један до другога.

А другога августа мјесеца,

Седамдесет и шестога года,

У Куче се силна роди кавга.

Око подне наљегоше Турци,

Ал' не знаду ђе су Црногорци,

Путујући Турци алакају,

Као да се јаду не надају,

Трубе пиште бију таламбаси,

Брже Мујо, утекли су Власи.

Срби добро Турке напуштише,

Те се врло близу примакоше,

Како ће их боље стријељати.

Пуче пушка, заметну се кавга,

У сред Куча код Медуна града,

Срби огањ на Турке просуше,

Млоги Турци мртви попадаше,

Ал' су Турци крвави јунаци,

У дуге се врсте поставише,

Српски огањ огњем дочекаше,

Турци брзо шанце поправише,

До Медуна седам подигоше,

Чело турско силну ватру даје,

На шанчеве српске јуришају,

Срби огањ силан просипају,

Испод себе Турке обарају,

Док загрмје дванајес' топова,

Ко да пуче дванајес' громова,

Од Турака на српке шанчеве,

Док све горе кучке затресоше,

Ма се Срби не боје топова,

Но се држе тврдије шанчева.

Боже мио страшна позоришта,

Да га не би жешћег од вијека,

Плотун јечи, а топови грме,

Сва се тресу брда и планине,

Од боја се тама уватила,

Кроз таму се људска крв пролива;

Турска сила од тријес' хиљада,

Све јуриша с бојем без узмака,

Да саломи Србе и да прођу;

Да пронесу тајин на Медуну.

Сва се сила турска усилила

И резерва сва се прикупила,

Сва се сила у бој поставила,

И на Србе јако кидисала,

Ал' се Срби с мјеста не помичу,

Но све жесток огањ просипају,

Као јака туча од облака!

Док лазина паде од Турака!

Тако траја за четири сата,

Та убојна грмљавина јака.

Бога ми се Турци препанули,

На гомиле што мртви падоше,

Погибоше, Србе не пробише,

Па се огњем фаљиват почели,

Тврђе шанце градити почеше,

Срби неред турски опазили;

Док искочи витез од Србаља,

Змај Огњени Томаше Мушика,

Са барјаком у витешке руке,

Преко шанца ускочи у Турке!

Сабљом сјече у гомилу Турке!

Док витешке уморио руке;

Јер витеза Турци дочекаше,

И сабљама свега скасапише!

За Мушиком Кучи витезови,

Полећеше листом ка орлови!

Сви у шанце турске ускочише.

Црногорци када то видјеше,

Заграхташе као гавранови,

Полећеше као соколови,

Сви у шанце турске ускочише,

За грла се с Турцим' поваташе,

Докле шанце меса напунили.

Тада Турци плећа окренуше,

Побјегоше, брате, што могоше,

Макар да ће сви поћ у џенему -

Нигђе ти се не заустављају!

Турци бјеже без свакога реда,

Не гледа се труба ни команда,

Турадија стркла по горама,

Као пуста стока од вукова!

Обје су се војске смијешале,

Крв се лије свуда на све стране,

Већ не пуче топа ђавољега,

Тек по нека звекне острагуша,

Све је мање треска од пушака,

Ал је страшна граја од јунака!

На све стране Срби пролијећу,

Оштро гвожђе ради на мегдану,

Све се грабе српски витезови,

Ко ће више глава одрубити,

Боже мио како бјеже Турци!

Како л' на њих скачу Црногорци!

Од Медуна те до Подгорице,

Нигде не биј више касапнице!

Ту ће бити хода за три сата -

На бојиште тамо и овамо -

Све су мртви Турци притиснули,

Препунили горе и долине,

За орлове и за гавранове,

И за спомен док свијета траје!!

А што оста живо од Турака,

То утече у шер Подгорицу,

Ту их тамна ноћца уватила,

И крвава боја прекинула.

И Срби се натраг поврнуше -

За два дана траже на бојиште

Силно турско рухо и оружје,

Што је војска једва сакупила!

А с бојишта лете гласоноше

На Морачу надвојводи Божу!

Први јунак доносио гласа,

Милошевић Новак кабадаја,

Он донесе гласа од побједе,

И турскије седамнајес' глава!

Војвода га Божо даровао,

Даде њему стотину дуката,

И лијепо у злато оружје

Други јунак доносио гласе,

И са сином двајес' и три главе,

А то ти је Ђуровић Мироје,

С Ћуриоца из Бјелопавловића,

А сутрашњег дана бијелога,

Срби своје мртве саранише,

Витезова четири стотине.

Међу њима три знатна. витеза:

Вујановић, капетан Илија,

И змај љути Томашев Мушика,

Дрекаловић из поносни Куча,

И делија поп Милутин Жарић,

Из Главице из Бјелопавловића;

А још нам триста рањеника.

Одатле се војводе дигоше,

Надвојводи Божу отидоше,

Побједу му славну честиташе,

И чисти му извештај предаше,

На бојишту што су задобили,

И турскије глава откинули:

Сва команда српског Кастриота,

Војеводе Дрекаловић Марка,

Посјекла је три хиљаде глава!

А команда Кусовац сердара,

Посјекла је петнајес стотина;

А команда Пејовић Ђока,

Посјекла је дванајес стотина,

А команда Радовић Јовице,

Посјекла је две хиљаде глава!

Када виђе Петровићу Божо,

Живо му се срце насмијало!

Па учини шемлук од побједе

Шемлук беше по држави свуде,

Плотуни се и топови пале,

За побједу на Вучје долове,

И за другу у Кучке Фундине.

Весеље је брате на све стране,

Ваздан траја од јутра до мрака,

Од шемлука грмљавина јака.

Другог дана бјела књига дође,

Надвојводи Петровићу Божу,

Из бијеле варош Подгорице,

Од Махмута царева мушира,

Тако паша поздрављаше Божа:

"О војвода Петровићу Божо!

"Ти ме јуче доби на мегдану.

"И моју си заробио војску -

"Но ми пошљи заробљену војску,

"Па ти више ударати нећу,

"Па ћу за то и цару писати,

"И он ће ме за то послушати."

А Божо му тако одговара:

"Нијесмо ти војску заробили,

"Но у нагон све под нож удрили,

"Све посласмо свецу Мухамеду,

"У џенету на ономе свјету,

"Већ да им се не надају мајке."

Па војвода бјелу књигу пише,

Своме књазу у Ерцеговину,

У књизи га Божо поздрављаше,

И побједе двије честиташе:

"Ја сам чуо мили господаре!

"За побједу на Вучје долове!

"Истог дана и ми боја бисмо,

"И цареву војску побједисмо,

"И витешку славу задобисмо!

"Шес бојева до сад учинисмо.

"Од Медуна те до Подгорице,

"Сада лежи дванајес хиљада,

"На гомиле мртвијех Турака!

"А толико добисмо пушака.

"И два топа и много барјака,

"Силан плијен да му краја нема!

"Ма и наши доста погинули,

"Од како се бити започело,

"Шес стотина храбрије јунака,

"Нека им је слава вјековечна.

"Тако знади мили господаре,

"Медун ће се теби предат' брзо.

"Свуд нам иде срећа на мегдану,

"Краја нема нашему весељу -

"Поздравље ти мили господаре,

"Од своје војске и рођака Божа."

А сад здраво часни слушаоци.*)

*) Примедба: Ову сам пјесму почео са догађаја (1874.) Подгоричке буне, која се чини да је као мати Кучког и Ерцеговачког устанка... А извео сам је са овим најзнаменитијим и потоњим бојем у Куче. За

овај потоњи бој, сам је Авди паша казао, да је 2. Августа у Фундину погинуло Турака 9734. А међу њима неки бригадир паша Арнаут и много бимбаша и друге господе. Ово је потврдио и Усејин паша, садањи скадарски валија. А мени причао г. Вуко Дрекаловић професор, капетан кучки - који је као лав летио кроз густе чопоре непријатељске и с анџаром их као снопље обарао и у сами овај бој девет турски глава посјекао!