Бој на Шобајиће

Бој на Шобајиће

10. Јуна 1877.

Од како је Острог постануо,

И на њему гавран починуо -

Није таквог чуда запазио.

Ни таквога госта дочекао -

Као што је пашу Сулејмана,

Са четрдест' хиљада Турака.

Сулејман је низ Дугу продрео,

Па низ брда војском окренуо.

Пале Турци што пред собом нађу,

И манастир под Острог планину,

Ђе бој траја за четири дана,

Ђе је многа крвца проливена,

Српска Лавра дивно освећена,

Јер је турским лешом затрпана.

Силан мушир паша Сулејмане,

Ту је мучне дочекао дане,

Црну Гору ћаше да похара,

Но погибе око манастира.

Гину, бјеже већ четири дана,

Моташе га Срби по планина,

Докле Срби наћераше Турке,

На малено село Шобајиће,

Ђе је мушир војску прикупио,

И крвави конак учинио

Код бијеле цркве Шобајића,

До Винића више Ђуровића.

Бјежао је довде безпутице,

И већ прешо све тијесне кланце,

Већ мишљаше лакше марширати,

И са страхом Спужу путовати -

Цетиње је већ заборавио!

Но је бог зна Скадру наумио -

Шобајиће мушир запалио,

И дан један туде починуо.

Докле мушир с војском починуо,

Књаз Никола војску уредио;

Посла таста Петра војеводу,

И његову војску и команду,

Да Турцима на логор ударе,

На малено село Шобајиће.

Стари витез Петар Вукотићу,

У по ноћи Турке опколио,

Јере га је Крстац заболио, -

Па га мисли трећом осветити.

С Петром војске шесдесет барјака,

Све витеза здравога јунака,

Црне Горе и Ерцеговине,

Све уреди до зоре бијеле.

Књаз Никола на Слап с војском сиђе,

Ту Врбицу војеводу нађе,

И са њиме војску и топове,

И господу што прате бојеве,

Направише на Зету бродове,

Да прелази војска на мостове.

Десетога јунија мјесеца,

Топа пали војвода Врбица,

Те знак даде на удар јуначки,

Тад плотуни српски загрмјеше,

А топови страшно зајечаше,

Отуд турски, а одовуд српски.

Боже мио страшне тутњавине,

Као да се сурваше планине!

Покри тама брда и долине,

А од силе тресу се планине,

Плотун јечи, а топови ричу,

Витезови као Бурјам вичу!

Јуришају храбри Црногорци,

Ма их страшно дочекују Турци,

Погоне се на мегдан јуначки,

На високе Иванове стјене,

Све од јутра до мрклога мрака,

Док Л а з и н а паде од Турака!

Шобајиска красна околина,

У турско се гробље претворила,

По стотину у једно копаше!

Но Турцима добра срећа била,

Што их тамна ноћца заклонила.

Ту се Срби мало одморише,

Погинувшу браћу саранише,

Двјеста двадес'т храбријех јунака.

Свијета им образ на мегдану,

Кад су тако задобили славу.

Али су се славно замјенили

Црногорцу како доликује,

Са хиљаду глава од Турака,

А толико има рањеника.

Неки веле још више је било.

Ма још Турке оставит' не ћаху,

Но Сулејман лукава главица,

Препао се од Црногораца,

Па утече ноћом без мјесеца,

Јер с одатле види Подгорица.

А кад сину зора од истока,

Загрмјеше пушке са Врх Умка,

Пушке грме вичу Црногорци:

"Ко је витез, утекоше Турци!"

Када чула Црногорска војска,

У поћеру трчи за Турцима,

Низ малено племе Павковиће.

У Вучицу Турке пристигоше,

И у Турке озад ударише,

Неколико глава посјекоше,

До широка поља Ждребаника,

Ђе се двије војске саставише,

Двије турске, двије Црногорске.

Турска сила пољем полеташе.

Како облак, Спужу бјежијаше,

А топови српски загрмјеше.

С десне стране с Данилова града,

Књаз Николе витешка команда!

А с лијава Петровића Божа.

Сваки Србин извадио ножа,

Неки бије а неки сијече!

А топови ка громови јече,

Турску силу у пољу тамане,

Али брзо мегдан раздвојили,

Јере у Спуж Турци утекоше,

Баш и војска Али-Сајиб паше,

Па одатле Скадру бијеломе. -

А потоме Срби починуше,

На бијелу Данилову граду,

Књазу своме честитају славу.

Књаз војнике грли к'о синове,

И поклања витешке дарове!

А сад здраво браћо слушаоци,

Нека живе вазда Црногорци!

Примедба: Шобајићи и Виниће села под планином, не памте

најстарији људи да су Турци до њих долазили. А овом приликом, село Ђуровиће по уре далеко од Шобајића доле к. р. Зети оста здраво! Свуда крајем Зете села су здрава остала - на путу свију пређашњи продирача! –