Бој на Ђурановиће

Бој на Ђурановиће

23. Маја 1877.

Од како је мале Горе Црне,

Тог имена и слободе њене,

Са Турчином мира нејимаше

"Нит' јим када рата објављаше -

До Николе Петровића књаза!

Он је Турској рата објавио,

И на мегдан цара зачикнуо -!

И позвао цара на Косово -

Да се царство дијели наново!

Црна Гора Турској заратила,

И бој била за годину дана,

Па почела и другу годину.

Књаз Никола тражи Арбанију,

До Мостара и Ерцеговину,

И за Србе потпуну с л о б у д у!

Ал је Турска на сабљу добила,

Па од тога неда ни једнога.

Док Русија Турској заратила,

Милионе у бој окренула

Султан Хамид нови цар бијаше,

(Јер Азиса живота лишише,

На столицу Мурата сједоше,

Турци оба с рата безтргаше

За годину и трећег метнуше).

Султан Хамид прави Турчин бјеше,

Прави тирјан срца јуначкога,

А војска му јака и сигурна,

Силну војску Хамид сакупио,

Те је силу Руску дочекао.

А Рускоме храбром савезнку.

Црногорском књазу Николају,

Посла војске стотину хиљада,

Сто хиљада и шеснајес паша,

Са два главна војна ђенерала,

Сулејмана и Мемед Алију.

Још два главна дивизионера,

Авиз пашу, Али-Сајиб пашу.

Са четири стране ударише,

На границе дичне Црне Горе!

Мехмед паша на Васојевиће,

А Сулејман од Ерцеговине.

Него да вам за Сајиба причам,

Али Сајиб у Спуж дође с војском,

Са двадесет иљада Турака,

И педесет крупови топова.

Маја дана двадесет трећега,

- Седамдесет и года седмога,

Ето паша и његова војска,

Од крвава на крајину Спужа,

Па окрену уз Бјелопавловиће,

На малено село Мартиниће,

Ђе га срете црногорска војска,

Од племена Бјелопавловића,

Нема пуно иљада јунака,

Ал је војска што не роди мајка,

Сајибову силу дочекаше,

Од крвава крша Пантелина,

И Мрамора Мемед Кокотлије.

Од Коприве и од Горевића,

Па на десно до Ђурановића.

Како Турци зорно ударише,

Равно поље свуда притискоше,

И горе се мало доватили,

Преко мале Прентине главице.

Ал напријед Срби не дадоше,

Но велики огањ просипаше,

И са једне и са друге стране;

Страшна стоји рика од топова,

А допуња јека од плотуна,

Грмљава је као од громова,

Од брзога праха иушчанога,

Бјелопавлић тама притиснула,

Срби храбро Турке дочекаше,

Десно крило турско саломише,

С Мартинића те Турке одбише.

А командант Али-Сајиб паша

Наслони се на лијево крило,

На малено село Ђураново,

Ту је паша снагу прикупио,

Да заузме село Ђураново,

И Горевић према Мартинића.

Него богме недаду Брђани,

Но се боре ко љути лавови!

Све сипају ватру из шанаца,

Турску силу косе испод себе,

Али зорно јуришају Турци,

Ђе бијаху Брђанима шанци,

Непрестано за четири сата.

Брђанима ватра приврућила,

Но их добар Србин слобођаше

Стари сенат Блажо Радовићу,

А ш њим витез Радовић Јовица.

Виче витез Радовић Јовица:

"Ђе си брате Нишићу Михајло!

"Ђе су твоји крилати Пипери,

"Да нам пређе у помоћ будете,

"Е већ мене Турци савладаше."

А то Мјајло и слуша и гледа,

Од малена села Мартинића,

У највишу јуначку невољу,

Ето лети Мјајло и Пипери,

А кад бише на врх Горевића,

Тада рече Мјајло Пиперима:

"О Пипери моји соколови!

"Ђе се бисмо ниђе се не крисмо!

"Ђе поштење грабе Црногорци!

"Ал је данас браћо особито -

"Јер сви знате што је ланих било

"На Тријебач подсело Рогаме,

"Кад удари Дервиш на Пипере,

"Бјелопавлић шта је учинио!

"Да им данас зајам повратимо."

То изрече сабљу извадио,

Као сиви соко полетио,

А за њиме седам барјактара,

А јунака до седам стотина.

Боже мио каки су Пипери,

То су горски лави и орлови!

Чим дођоше у Турке уд'рише,

Како вуци у бијеле овце;

Ни падоше, нит' се заклонише,

Нит' плотуна на Турке меташе

Но пламене ноже потегоше,

Па у Турке јуриш учинише.

Поред Мјајла, Радовић Јовица,

Ни три боља нема Црногорца!

Сви у Турке јуриш учинише

С Турцима се за грла ваташе!

А топови пуцат престадоше -

И већ Турци бјежати почеше,

Низ крваву Претнтину главицу,

Брђани им на рамена скачу,

До Маљата и до Височице,

Ђе се беху ушанчили Турци.

Одатле се Срби повратише,

У малено село Мартиниће,

И Глизицу на воду студену;

Ту их срете Петровићу Божо,

Са врх Плане у помоћ трчао,

И војводи много жао било,

Јере није боја застануо.

Ту је војска трудна починула,

Па су турске главе пребројили,

Шест стотина што су одрубили!

Још толико на мртво убили,

А још више раном обранили!

А Божа им афериме дава,

За побједу што су задобили,

И за то су шемлук учинили.

А наше је браће погинуло

Седамдесет рабрих витезова!

А тридесет има рањеније.

Свијета им образ на мегдану,

Кад су роду задобили славу!

Јунаци се за то и рађају -

Државама темељ постављају -

А сад здраво браћо и дружино.