среда, 15. фебруар 2012.

Бој на Крстацу

Бој на Крстацу

Погибија Дервиш-паше Ченгића, 11. Дец. 1875.

            Ченгић паша царев већил
            Који бјеше пунан везир! П

Бијела је вила дозивала,
Са Сомине високе планине,
Вила зове српске војсковође,
На Црквичке Убље код Бањана,
Вила кличе и што може виче:
"Ђе сте браћо српске војсковође,
"Шта чекате на Убле широке,
"Те пуштисте у Никшиће Турке,
"Турска се је прикупила војска
"На широко Гацко код Липника,
"Силна војска тридесет табора,
"Све низама без башибозука.
"А пред војском три паше цареве,
"Али-паша с града Метохије
"Ченгић паша од Ерцеговине,
"Селим паша над свијема глава,
"Хоће богме у Никшиће проћи,
"У Никшиће тајин пронијети,
"Јер их нема нико дочекати."
Када чуше српске војсковође
Што им вила са Сомине виче,
Ерцеговци вили вјеровали,
Ма се тому гласу зачудили,
Јере Срби ту чекаху Турке,
Е мишљаху да ће на Бањане.
Ту бијаху све српске војводе,
Од устанка из Ерцеговине,
Које ћу ти казат по имену:
Војевода Зимоњић Богдане,
И од Пиве Сочица Лазаре,
И војвода Бачевић Максиме,
Стари витез Пеко Павловићу,
А од Брда Миле Бошковићу,
И делија прото Церовићу,
Заођански Сава Анђелићу,
Осми бјеше соко Радан Ђуро,
А девети Мићуновић Баћо,
А до њега Папићу Шћепане,
И Дабарски Џомбета Јоване.
Све су вође од некије чета -
Има војске око пет хиљада.
Када чуше што говори вила,
Одатле се војска подигнула,
Па их ето гором и планином,
Турунташа ноћом преминуше,
И Сомину ноћом пријеђоше,
Нека војска другој страни пође,
Једна војска на Крстац изиђе,
Нити сјели нити починули,
Но се Срби бјеху узмутили,
Јер су Турци пређе уграбили,
И Крстачку валу уватили.
Стоји јека банда и борије,
Стоји вриска зорне Турадије,
Силна војска а силни топови,
Широко су крило уватили,
Од велики кара и топова,
Силне војске и многије коња
Вас се Крстац из темеља тресе;
А Срби се препадоше јако,
Не могоше војску уредити,
Да би добро Турке дочекали.
Пеко, Лазар и Богдан војвода,
Преведоше на Орлину војске,
На лијево крило од Турака,
И хоћаху разређиват војску.
Но војвода Богдан с Гачанима,
Сусрето се Србин са Турцима,
И с Турцима кавгу затурио,
Стари витез Зимоњић Богдане,
Трже сабљу па јуриш у Турке,
И витешке окрвави руке,
Ал их Турци бојем дочекали,
И крвава боја загустили,
А кад виђе Пивјанин Лазаре.
Трже витез сабљу од бедрице,
И повика браћу Ерцетовце:
"Јуриш браћо витешки у Турке,
"Не жалите браћо умријети
"Овде, боље но срамно живјети,
"Ако прођу у Никшиће Турци,
"Кориће нас тијем Црногорци!"
Лазар збори, а лети у Турке,
И витешке окрвави руке,
А за њима Пивски витезови,
Без узмака к'о љути лавови.
С Турцима се Срби смијешаше,
И јуначки на мегдан поклаше,
Док топови турски загрмјеше
А сва сила у бој пристизаше.
Од силнога боја јуначкога
Сва се тресе Дуга и Голија.
Све планине тама уватила,
Нешто магла, а нешто од праха,
Погоне се на мегдан јуначки,
И бој траја од јутра до ноћи;
И већ српска изнемогла снага,
Пред великом силом од Турака,
И Турцима Крстац уступише,
Те у Никшић тајин пронијеше.
Пеко некће с војском боја бити -!?
Други опет у бој не стигоше?
Али Лазар и Богдан војвода,
Направише пораз од Турака,
Пет стотина на мртво убише,
Међу њима Ченгић Дервиш пашу.
Тако ради Лазар и Богдане,
Ђе се бију нигђе се не крију,
Свијет'о им образ на мегдану.
А у томе боју крвавоме
Наше браће мртве и рањене:
Четрдесет и осам јунака.
Свијет'о им образ на мегдану,
Нама свима здравље и весеље!



Нема коментара:

Постави коментар