Бој на Бери и Виленицу
27. Августа 1877.
Јали грми, јал' се земља тресе,
Јали бије море о брегове,
Ма од тога није ни једнога,
Но пуцају у Брда топови,
На бијелу граду Никшићкоме,
У Цетиње и Даниловграду,
Шемлук чине храбри Црногорци,
Е су Никшић града освојили,
Па шемлуче и весеље граде,
На све стране плотуни се пале,
А топови ка громови грме,
То гледају три паше цареве,
Из бијеле варош Подгорице,
Међу собом паше говораше,
Што с' веселе тако Црногорци,
И тако су били погодили,
Да су Срби Никшић освојили,
А говори Али-Сајиб паша;
"Кад су Срби Никшић освојили,
"И нашу ће брзо Подгорицу.
"Ма их нека, њихно је и било -
"Но нам мала остаде срамота,
"На Лешњане кад ми ударасмо,
"Погибосмо ништа не добисмо,
"А сад би се могли осветити,
"Док весеље чине Црногорци,
"И кад би ме за то послушали,
"Опет бисмо срећу окушали."
Рече мудри паша Бибезићу:
"Баш Алија ја ћу послушати,
"И то ће се сад твоје бројати,
"Неће л' боље него моје бити."
Паше мисле да нико не чује,
Јер по ноћи чине договоре.
Ал то чује један Србин прави
Кучки ускок од Дрекаловића,
Па по ноћи књигу оправио,
Командиру Вукчевић Радоју,
И делији Радуновић Саву,
Овако их Србин поздрављаше:
"Браћо моја оба командира,
Ето на вас и опет Турака,
"Има пуно дванаест' хиљада,
"И три паше с дванаест' топова,
"Турци нам се мисле осветити,
"За то неће пријеваре бити,
"У зору ће ударити Турци,
"Но будите спремни дочекати."
На двадесет седмога Августа,
Седамдесет и седмога года,
На два пуно испред зоре сата,
Турска се је војска подигнула,
Од бијеле варош Подгорице,
Прегазише на воду Морачу
Па их ето равном Љешкопољу,
А кад војска на Горицу дође,
Паше војску на троје дијеле,
На три паше по тридес стотина,
А резерве по десет' стотина,
Па с у полу војске раздвојише,
Једна пође на село Берима,
Друга пође брду Виленици,
Трећа опет пође на Фармаке,
Једно крило Штеке заватило,
Сву ширину границе Љешанске.
Турци иду зорно и весело,
Не презају од Црногораца.
Они мисле да Срба и нема,
Нит се ико за дочека спрема;
Ето брате силе и Турака,
На Ситницу воду прегазише,
И на српске страже нагазише,
И са стражом кавгу затурише,
Српске страже уз брда погнаше,
А стража се с бојем измицала,
И Љешњане браћу кликовала.
Ето кавге на четири стране,
Турци нешто почеше да пале,
А јуришом иду без узмака,
Док на српске шанце нагазише
У развитак дана бијелога.
Срби добро Турке напуштише,
А када се близу примакоше,
Срби на њих огањ оборили,
Многи Турци мртви попадали,
Док топови турски загрмјеше,
И крвава боја загустише.
На све стране крајем Љешкопоља,
Док се тама увати од боја,
Турци силан огањ просипаше,
И на српске шанце навираше,
На Берима и бијелу цркву,
На Штекама и на Виленицу,
На Махиње и на свакој страни;
Ал не даду макнут' Црногорци,
Но се боре као горски вуци,
Све се бране бојем из шанаца,
Али ништа не узмичу Турци,
Но све јуриш као гладни вуци,
За шанце се српске приватише,
Ема Срби бјежати не хтеше,
Но на шанце Турке дочекаше,
Тољагачке пушкама се бише!
Што год Турци више јуришају,
Срби огањ већи просипају,
Од шанаца Турке одбијаше,
А Турци се опет поврташе,
Српске шанце све окрвавише.
Тако траја за четири сата,
Ћаше мука бити од Србаља,
Но то гледа српски соко сиви,
Дрекаловић Марко војевода,
Виђе Србин муку од Љешњана,
Па повика Куче витезове,
Ударише на шер Подгорицу,
Неке куће огњу предадоше,
И с Турцима кавгу затурише,
Око бјеле варош Подгорице.
Кад виђоше Турци и Љешњани,
Црногорци вриску учинише,
И војничке трубе засвираше,
Турске трубе да се врћу Турци,
Српске гласе да ћерају Турке.
Од шанаца Турци одступише,
А Љешњани пратити одоше,
На Ситницу преко Љешкопоља,
Грабе турске главе и оружје,
Од Ситнице до реке Мораче;
Ту крвава боја предвојили,
Одатле се Срби повратили,
Те од боја трудни починуше,
Погинувшу браћу саранише,
Седамнајес' храбрије јунака,
Међу њима Радуновић Саво,
Командијер свога батаљона,
А двадесет има рањеније.
Свијета им образ на мегдану,
Кад су тако Турке дочекали
Што убише и што посјекоше,
Три стотине мање на једнога,
Богдан Кикин Хота Барјактара.
Тако ти се осветише Турци -
Јер недаду своје Црногорце.
А сад здраво браћо и дружино.
Нема коментара:
Постави коментар