среда, 15. фебруар 2012.

Бој на Глизицу и Јеленак

Бој на Глизицу и Јеленак

9. Јуна 1877.

Књигу пише Петровићу Божо!
Са бијела Данилова града,
А посла је у Пипере тврде,
У ћелију бјела манастира,
Војеводи Пламенац Илији,
Војвода га Божо поздравио:
"О војводо моја десно руко,
"Данас ми је књига допанула,
"Од нашега мила господара,
"Од крваве Дуге и Крстаца,
"Како су се били са Турцима,
"Ево има већ неђеља дана,
"И многу су турску крв пролили,
"Да се прича докле је свијета,
"Ма и наших много погинуло,
"Да жалимо за дуго времена.
"Па још горе војвода Илија -
"Што су прошли у Никшиће Турци,
"А пред њима паша Сулејмане,
"Око њега силна тевабија,
"Кажу више педесет хиљада -
"И већ дошли до наше границе.
"Ако пођу низ Бјелопавлиће*)
"Хоће нама штету учинити,
"Ма се надам да ће све платити,
"Е је горе доста наше војске,
"А пред њоме Николаја кнеже,
"Војске има петнајес' хиљада,
"Црногорца и Ерцеговаца,
"Крв ће тећи потоком низ Брда.
"Него држи на окупу војску,
"И дочекај Али Сајиб пашу,
"Јер се богзна и он посилио,
"Е Сулејман иде од Никшића,
"Јер засташе Руси на Дунаво -
"А Турци су нам највише језни -
"Зато нам се мисле осветити,
"Ема ће се зато преварити,
"И тај пролаз вјечно запамтити,
"Јер су ово они Црногорци,
"Што се на њих вазда туже Турци.
Кад Пламенац књигу разумио,
Веома се бјеше осјетио,
Што су тако Срби изгинули,
А од свакуд Турци навалили
Од Острога, Спужа и Мораче.
Па с окрену на четири стране,
И угледа пламен у Повију,
Ђе Повију Турци запалише.
Кад Пламенац пламен угледао,
Од земље је на ноге скочио,
Па предиже с војском у Глизицу,
У Јеленак и село Слатину;
Ту је војска шанце поградила
Од Глизице до села Лакића,
Па у шанце стави Црногорце,
А најпрве Бјелопавлиће,
Сва се војска за дочек спремила,
Од Коприве испод Мартинића,
Па све гором до села Лакића,
А два топа виш' села Глизице.
Док војвода војску премјестио,
Али Сајиб паша опазио,
Да Сулејман иде од Никшића,
Па учини шемлук и весеље,
Па уз брда војску окренуо,
Крајем равна поља Ждребаника,
Десно крило гором на Глизицу,
А лијево на Јеленак цркву.
Неколико стаја запалили,
Што се крајем поља налазило,
Десно крило преко горе прође
До Кучице, а близу Глизице,
А лијево до Јеленка цркве,
И Јеленак село запалише,
Па напријед Турци похитили,
И Глизицу село да опале,
Ал се туде заметнула кавга,
Српска војска Турке напуштила,
Па на Турке огањ оборила,
Многи Турци мртви попадаше,
Ема огањ огњем дочекаше,
Плотуни се на све стране пале,
Стаде јека каменијех Брда,
Просипа се олов од пушака,
Као грозна киша од облака.
Сила турска стаде у параде,
И направи брзо барикаде
А топови српски загрмјеше,
Испод горе Турке потукоше,
Из поља се Турци прикупише,
Од топова у гору се збише.
Док се сила турска прикупила,
И на Србе јако навалила,
Загрмјеше дванајес' топова,
Ка' да паде дванајес' громова,
Ал је турска у тијесно војска,
Обара је ватра од Србаља.
Али сила турска навираше,
Али даље не могоше Турци.
То што више Турци јуришаше,
Срби вишу ватру просипају.
Турска војска у рђаве шанце,
Од боја се страшно колебаше,
Док Турцима прискочи резерва,
Крајем поља преко Горевића,
И на Србе огањ оборише,
И крваву битку подјачаше.
Мало стаде неби николико,
Док заплива у бој свеколика,
Сва се српска војска прикупила
На Турчина у бој свеколика.
Први соко с војском долетио,
И у турке загон учинио,
Мушикићу Вуксан капетане,
А са њиме осам барјактара,
И сва војска од Братоножића.
Поред њега Нишићу Михајло,
С батаљоном храбрије Пипера,
Зове Вуксан Нишића Михајла:
"О витеже Нишићу Михајло,
"Тебе много с Пиперима фале -
"Ма ни мене не куди дружина,
"Сад на Турке да се огледамо."
Боже мио да чудни призора,
Сва се сила у бој поставила,
И крвава боја сагустише,
Као да се небеса сломише!
Од боја се тама уватила,
И сва брда и поља покрила,
Кроз таму се људска крв лијаше,
Турцима се Срби примакоше,
Ал су јаки па се Турци бране,
Од шанаца Србе одбијају.
У најлепше доба за мегдана,
Помоли се српска војска мала,
Преко равна поља Ждребаника,
Од Горице и од манастира,
А пред војском Божо Петровићу,
С два барјака Петушиновића.
И са пет' шес' барјака Љешњана,
Још са Божом сила коњаника,
Поглавице, ма добрих јунака.
Неке ћу ти казат по имену:
Једно ти је Радовић Јагошу,
А друго је Бошковићу Јанко,
Кабадаја књаза Петровића,
Па делија Боичић Андрија,
Поред њега Бошковићу Крсто,
Командијер Петушиновића,
Поред њега Агичић Милошу,
Подкомандир Петушиновића,
Ш њим упоред Петар барјактаре;
Посред равна поља загазише,
А за њима на буљуке војска,
Свака чета гледа на првака,
А првјенци на војводу Божа,
Сви гледају кад-ће канут' ножа,
Божо гледа на дурбину Турке,
Какве трпе у шанцима муке,
Ал се нису са свим поломили;
Теке су се грдно помутили;
Војска иде ма нико не виче,
Али пољем што може одмиче,
Док се близу Турцим примакоше,
Ал је тама те се не виђаше.
Тада Божо сабљу извадио,
Па дружину мало уставио.
Но му рече Радовић Јагоше:
"Ја те молим добри војевода!
"Начелник сам Данилова града,
"Недасте ми боја ни виђети,
"Па ми немој бар данас бранити,
"Јер се јесам боја зажелио."
Тада Божо војску пропустио;
На лијево крило од Турака,
Од Срба се зачу вика јака,
И плотуни силни од пушака,
Сад да видиш муке од Турака.
Како Турци Божа опазише,
Своје шанце остављат' почеше,
Српске трубе свуда засвираше,
И на турске шанце полећеше,
Као зорно јато соколова,
Кроза смртну кишу од олова;
У све шанце турске ускочили;
За грла се с Турцим поватали,
Оштријем се гвожђем удараше,
Пуне шанце меса напунили,
Дотле Турци плећа окренули,
Сви барјаци српски пристигоше.
Да сад видиш брате Црногорце,
И те грдне турске касапнице.
Лети Вуксан с Братоножићима,
Поред њега Мјајло с Пиперима;
С друге стране Радовић Јовица,
С батаљоном Бјелопавловића,
Поред њега Ђикнићу Спасоје,
С три барјака браће Брајовића;
Све се грабе српски витезови,
Ко ће више славе задобити.
Српска војска с турском смијешана,
Већ не пуца топа ђавољега,
Турци бјеже, већ се не окрећу,
А Срби им на рамена скачу.
Пуне горе меса напунише,
Па пред собом Турке поћераше,
Од Глизице преко Горевића,
Од Јеленка крајем Ждребаника,
Силно бруји граја од јунака,
Већ се тиша и бој из пушака,
Оштро гвожђе звечи на мегдану,
Турска слава у крви потону.
Од Јеленка крајем Ждребаника,
Подигла се од прашине тама,
Куда бјеже Турци с топовима,
Улицама све у гомилама.
А ћера их Петровићу Божо,
Као горски од планине вуче,
Са његовом витешком дружином,
У пријеток све лете лужином,
Ал од таме не виђе топове,
Но их прође весела му мајка!
Те кроз таму умакли топови.
А војвода Петровићу Божо,
С малом војском пјешца и коњица,
Сагна десно крило од Турака,
До Маљата у тврђе главице,
Друга војска преко Горевића,
До крваве Прентине Главице.
Ту их тамна ноћца застанула,
И крвава боја раздвојише,
И Срби се натраг повратише,
У Глизицу на воду студену
Ту се војска српска прикупила,
Починула и ноћ коначила,
А сутра дан мртве саранише,
Осамдесет храбрије јунака,
А толико има рањеника.
Свијетло им име на дивану,
За витешку славу на мегдану,
Па су турске главе пребројали:
Баталион Мушикић Вуксана,
Посјеко је шес' стотина глава;
Баталион Радовић Јовице,
Посјеко је пет стотина глава;
Баталион Нишића Михајла,
Посјеко је пет стотина глава;
Баталион Бошковића Крста,
Посјеко је три стотине глава;
А припомоћ надвојводе Божа,
Три стотине глава посјекоше.
Момчадија и ђедови стари
До стотину посјекоше глава.
Срби силна добише шићара,
Доста турског руха и оружја,
Госпоцкије сабљи и сатова
И ту Срби четир дана бише,
Сулејмана докле пропратише,
Војну славу вјечно задобише,
Ка' што су се вазда научили.
А сад здраво часни слушаоци

*) Бојеви на Острег, Шобајиће, Ђурановиће, Маљат, два Ново Селои на Глизицу. Та су сва мјеста у Белопавлиће.
Примедба: Црногорска сјајна победа на Глизици и Јеленаку многоје знаменита. Сулејман је озгор већ до Шобајића дошао био аглавнокомандујући јужне војске - Божо ових дана утврђиваше се наД. граду - ако би га Турци напали. Међутим Али-Сајиб паша одСпужа пође са 15000 да сретне Сулејмана. Команда г. Боже бјешесад на троје. Нешто посла у дочек Сулејману, нешто под в. Пламенца у Слатину, а треће одељење ш њим на Дан. град. Тако је било да су и неки батаљони били раздвојени. Г. Божо кад је чуо и видео бој, пође с 5-6 барјака према М. св. Аранђела, а кад виђе, да Пламенчева војска заустави Турке, полети им у помоћ. У овом боју свега наше војске било је до 2500 момака.




Нема коментара:

Постави коментар